Droge u praksi – rešenja postoje?

Iskušenje je veliko, podaci alarmantni, ali ipak – nade i načina uvek ima. Roditelji su sve spremniji da razgovaraju sa decom i da prihvate stručnu pomoć kada je reč o narkomaniji.

Kako je počelo…

Istorija drogiranja u Vojvodini duga je i zanimljiva. Još u XVIII veku lekari beleže da ovdašnje siromašno stanovništvo poji malu decu čajem od makovih čaura „kako bi bila mirnija“ i kakve sve posledice opijum iz maka ima na to nesrećno potomstvo. Odrasli su se radije napijali alkoholnih pića, a kad bi tokom dugih hladnih meseci poželeli malo više „začina“, dodavali su u rakiju seme tatule (Datura stramonium) koje izaziva efekte slične drogi LSD. Dr Jovan Tucakov u knjizi o lekovitom bilju pominje slučaj trovanja svatova u Banatu početkom tridesetih godina XX veka, kojom prilikom je ovako drogirani kum ubio dvanaestoro ljudi, sekirom. „Prave“ droge, one čiju upotrebu i rasturanje goni policija, pojavile su se nešto kasnije, u drugoj polovini prošlog veka. Odnekud je među omladinu stigla, najpre u Beograd pa ubrzo zatim i u Novi Sad, čitava lepeza narkotika – koja se u međuvremenu do današnjih dana upotpunila sve novim i opasnijim sastojcima. Prvo su na udaru dilera veća mesta – jer je veće tržište i ima više mogućih korisnika – ali, ne vredi se zavaravati, droga se pojavljuje i u najmanjim mestima, bukvalno svuda. O pojavi dilera sa drogom, čak i u školskim dvorištima, javnost čita u dnevnim novinama i informiše se preko interneta i društvenih mreža, ali oprez nikad nije naodmet. Pre više od dvadeset godina, najmlađi registrovani narkoman predozirao se i umro u dvanaestoj godini u mestu nedaleko od Novog Sada.

Mladi i droge danas

Prema novijim istraživanjima (2017. godina), bar 69% mladih poznaje u svom okruženju nekog ko se drogira; 49% mladih doživelo je da im neko ponudi drogu, momcima gotovo dvostruko češće nego devojkama; 25% mladih priznaje da je imalo iskustva sa nekom od droga; 46% mladih oba pola zna gde (od koga) može da se nabavi droga, a čak 49% ispitanih momaka smatra da se droga može uzimati „povremeno i kontrolisano“. Devojke su ipak malo kritičnije – 33% veruje u ovo. Cifre, procenti i promili variraju od jednog do drugog istraživanja, ali, situacija u društvu je svejedno alarmantna. Takođe se o drogama od porodice informiše svega 13% mladih, dok se njih 35% informiše o svemu, pa i o drogama, s interneta. Naročito zabrinjava podatak da bar 64% ispitanih mladih ljudi veruje da je za prestanak uzimanja droga dovoljna – čvrsta volja, bez ikakve stručne pomoći. Posao svih stručnjaka i nadležnih službi otežavaju vršnjačke grupe koje navode nove članove da probaju drogu kako bi bili „in“ i „kul“ ili kako se to sad već kaže, pošto se žargon omladine o svemu, pa i o drogama, menja prebrzo da bi stariji mogli da ga prate i razumeju o čemu njihova deca govore kao u šiframa. Kad maloletna osoba veruje da će biti manje stidljiva, privlačnija, atraktivnija potencijalnoj simpatiji, ako uzme drogu – ona predstavlja laku metu za dilere i sve ostale koji je mogu dovesti blizu tržištu narkotika. Neki narkomani su prvi put probali drogu jer im je zlonamerna osoba servirala priču kako će “urađeni” – bolje učiti i lakše pamtiti gradivo. Drugi obećavaju potencijalnom korisniku/ci da će od droge imati divne snove, paranormalna iskustva, čudesne halucinacije, umetničko nadahnuće za stihove i muziku. Neki se razočaraju kad vide da od svega ovoga nema ništa, pa više ne pokušavaju s drogama, ali, ima ličnosti koje će ozbiljno poverovati u priče i nastaviti da tragaju za „pilulom sreće.“ Medveđu uslugu roditeljima i deci čine slavne osobe za koje se „šuška“ (u stvarni, namerno plasira priča) da se drogiraju, a izgledaju tako „super“, imaju toliko mnogo novca i putuju na tako atraktivna mesta. U pokušaju da imitiraju selebritije mnogi mladi ljudi krenuli su na put bez povratka.

Opasna “zabava” svima dostupna

Uvreženo je mišljenje da je droga – zabava za najbogatije, a ne za decu poštenih radnika. Vrlo je verovatno da se na zabavama imućnog mladog sveta pored svih luksuznih namirnica servira i kvalitetna droga, ali, to ne znači da su siromašnija deca sigurna. Ona mogu da prodaju nešto iz kuće, da ukradu, da se prostituišu ili da čine razne usluge dileru kako bi od njega dobili nešto od čega će im prvo biti lepo a posle veoma loše. Jedna porodica iz Zrenjanina suočila se sa činjenicom da im se sin drogira tek kad je iz kuće nestao sav majčin zlatni nakit i 400 evra ostavljenih „na stranu“ za neki nepredviđen slučaj.

Pri nabavljanju i korišćenju droge mladi ljudi pokazuju neverovatnu snalažljivost i maštovitost. Roditelj koji krene da ispituje i pretražuje detetovu tašnu i džepove obično će biti razočaran. Droga, ako je uneta u kuću, obično se nalazi na najneverovatnijim mestima. Menja se i vrsta droge koja se koristi: pre pedesetak godina, u Kikindi su pominjani korisnici hašiša, odrasli ljudi, a danas među omladinu stižu sve novije i opasnije droge. Davnih osamdesetih klinci su „duvali lepak“ (odvratan i opasan način način da se mlada osoba „odvoji od stvarnosti“ i zaplovi „u svet vizija“) dok danas piju dedine antiparkinsonike u kombinaciji s babinim lekovima za srce, pa sve zaliju žestokim alkoholnim pićem, a onda samo hitna intervencija spasava život. Poznajem pubertetliju koji je ovo uradio, živ je i zdrav i studira. Mogao je da bude i drugačiji ishod. Zato na mnogim lekovima koje obično koriste odrasli, piše „čuvati van dohvata dece“ jer ko zna šta detetu može da padne na pamet kad odluči da glumi šamana i uzme nešto od supstanci koje menjaju svest.

Roditelji, oprez!

Velika većina roditelja ne ume da prepozna znake drogiranja kod svojih mladunaca koliko god se trudila da pažljivo prati svaki dah, pogled i promenu u ponašanju svog deteta. I to je razumljivo, jer nemaju svi roditelji medicinsko i farmakološko znanje koje bi pomoglo da se dijagnostikuje narkomanija. Ako se dete povuklo u sebe, odbija razgovor, menja navike u ishrani, popušta u školi, to može da bude signal za uzbunu, bile u pitanju droge, pubertetski jadi ili preteško gradivo u školi. Pravljenje drame, pretnje, batine – ne doprinose ničem dobrom, samo se dete još jače zatvara u sebe. Bledilo deteta ne mora da ukazuje na droge, možda je u pitanju loša krvna slika, nedovoljno spavanja ili jednostavno previše boravka u zatvorenom prostoru. Šta god bilo u pitanju, roditelj (kako izgleda) mora da proguta žabu i da sve od sebe da pomogne detetu, a što ne može, da prepusti stručnim ljudima.

Za ilustraciju, nekoliko izjava mladih ljudi iz Kikinde, Novog Sada, Ostojićeva i Subotice (imena su razumljivo izostavljena).

„Moje društvo izlazi u jedan kafić, a nemamo baš mnogo kafića ovde kod nas. Dok je toplo, sedimo u bašti, kad zahladni, budemo unutra. Osećam, nešto čudno miriše, kao kad se zapali kanap. Pitam glasno, gazda, šta to gori? A celo društvo me ućutkuje, jer to što gori – bila je marihuana. Neću zaboraviti taj miris dok sam živ, još je odvratniji od cigareta koje moji roditelji puše. Nisam probao i neću da probam, iako me sad svi ismejavaju. Čuo sam da je veoma zdravo, ali, nešto ne verujem u to“ /srednjoškolac, 17 godina).

„Plakala sam danima kad mi je mati umrla. Drugarice više nisu mogle da me gledaju kako plačem i dale su mi jednu veliku tabletu, od toga ću, kao, da budem manje tužna. Uzela sam, misleći: nek ide život, ne može da mi bude gore. Sreća moja što je bio petak, jer jedva sam se oporavila do ponedeljka, tako mi je loše bilo. Ta tableta, to je bio ekser (ekstazi) i ništa mi nije pomogao, samo me je otrovao. A devojke tvrde da to redovno uzimaju, kad idu na koncerte“. (studentkinja druge godine fakulteta društvenih nauka).

„Počeo sam s maminim tabletama za smirenje, znam sve o tome. Posle su došle jače stvari, a uvek sam imao novca da ih platim. Čitao sam o dejstvu droga i smatram da su mnogo zdravije od lekova. Uzimam proverenu robu od dilera koji radi u firmi mog oca.“ (zaposlen, imućan, 22 godine, dve hospitalizacije u ustanovama zatvorenog tipa).

„Tata me je naučio da u kafiću nikad ne ostavljam piće bez nadzora, ko zna šta ko može da sipa unutra dok ne gledam. Bavim se sportom i taj moj izbor ne ostavlja mesta ni za kakve nezdrave navike.“ (16 godina, osvajačica državnih priznanja u sportu).

„Tetka, ja bih se drogirala dobrim parfemom, kad bih mogla da ga kupim!“ (učenica srednje škole, 18 godina).

Mladi koji koriste drogu uglavnom gledaju da ne daju izjave o tome.

S druge strane, najmanje 70% mladih izjavljuje da bi rado pomogli drugu/drugarici kad odluči da se „skine“ s droge. Vršnjačka podrška bez sumnje je korisna, samo, upozoravaju nadležni, nikako na svoju ruku i bez konsultacija sa stručnjacima. Narkoman može da dovede svog „spasioca“ u izvanredno neprijatne situacije, recidivi su česti a ceo posao „izvlačenja“ osobe koja je već „zagazila“- težak i dug. S jedne strane, život mlade osobe je tako stresan u većini sredina, a iskušenja tako velika i tako dostupna, da je prava sreća što se većina mladih – ipak ne drogira.

Međutim, i porodica „uzvraća udarac“ pre svega kroz edukaciju i pripremu roditelja. Svega 6% ispitanih roditelja smatra da nije potrebno „opterećivati“ decu razgovorom o drogama, čak 80% veruje da nema tabu tema i trudi se da sa decom aktivno komunicira o svemu, a 61% smatra da je narkomanija problem koji se – može rešiti. Sport, hobi i mnogo ljubavi mogu samo da pomognu.

Gordana Perunović Fijat

Projekat „Droga ne sme da bude izbor“ sufinansiran je iz budžeta Grada Novog Sada – Gradske uprave za kulturu i informisanje.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.