Vršnjačko nasilje - škola straha ili hrabrosti

Vršnjačko nasilje – škola straha ili hrabrosti

July 6, 2018 , In: Snažna, Supermama, Svesna Problema , With: No Comments
0

Vršnjačko nasilje je sve ozbiljniji problem u savremenom društvu. Odrasli se čude dečjoj zlobi i nasilnosti, zaboravljajući da mlađi uče od starijih. Rešenje problema se ne naslućuje, ali treba da se radi uporno i svakodnevno, osluškujući decu. Zanimalo nas je i kako je bilo nekada

“Ima dece koja plaču,

Ima majki koje strepe,

Ima tuge, ima tuge.”

(Miroslav Antić)

 

Demosten, najveći govornik i proslavljeni državnik antičke Grčke (384-322. godine pre nove ere) imao je, po predanju, veliki problem u detinjstvu: mucao je. Možda je tome doprinelo to što je kao sedmogodišnjak ostao bez oca, sa majkom i malom sestrom, a nesavesni staraoci opljačkali su mu imovinu umesto da je uvećaju do dečakovog punoletstva. Deca u antičkoj Grčkoj znala su da budu surova, kao i bilo gde i bilo kad, pa su svog vršnjaka ismejavala, ali ondašnje društvo visoko je cenilo dobar izgovor i snažan glas kao ulaznicu mladića u politički svet odraslih muškaraca. Danas bismo rekli da je ovaj izuzetni govornik preživeo vršnjačko nasilje; međutim, to ga nije pokolebalo: vežbao je danima, nadvikivao morske talase na plaži, govorio satima držeći dva oblutka u ustima, posećivao škole govorništva kakve su postojale u ono doba. Napori su urodili plodom: Demostenovi govori postigli su potpuno društveno priznanje, u ono doba i do danas.

Nije se bolje proveo ni Leonardo da Vinči, autor najslavnijeg osmeha na svetu, slikar, vajar, inženjer i pronalazač (1452-1519).  Kao vanbračno dete mladog beležnika i seoske devojke, nema sumnje da je iskusio guranje, udarce, uvrede i prave batine kojima su ga pozdravljali vršnjaci. Deca u renesansnoj Italiji ponašala su se kao deca bilo gde na svetu, naročito od kad su učitelji u seoskoj školi počeli da se oduševljavaju Leonardovim znanjem, pitanjima i brzim usvajanjem gradiva. Postojao je tu još jedan problem: dečak je koristio obe ruke – bio je ambidekster, što je izazivalo sujeverni strah okoline. Zato je mladi Leonardo vrlo rano napustio svoje selo da bi pošao u školu za slikare u velikom gradu Firenci. Ostalo nam je manje, više poznato: Leonardova dela su biseri najslavnijih muzeja sveta, a njegovim pronalascima savremena nauka duguje mnoga inventivna rešenja.

A tek Mileva Marić, docnije Ajnštajn (1875-1948.). Prilikom rođenja iščašen joj je kuk, tako da joj je jedna noga bila kraća. Ko garantuje da osetljiva pametna devojčica, koja je živela za nauku a ne za ljubavne romane, nije preživela okrutno ismejavanje svojih vršnjaka i vršnjakinja u Titelu, Rumi ili Novom Sadu? Možda ju je donekle štitio društveni položaj njene porodice? Ali, kako god bilo, i ona je morala da iziđe iz kuće i ode do škole, a na tom putu – putu do znanja – ko zna šta može dete da doživi, u ono doba kao i danas.

Pa Miroslav Antić, pesnik, slikar, dramaturg, prozaist i ukleti bard banatskog severa čijim stihovima počinje ovaj tekst. U svojim autobiografskim beleškama iz školskih dana ostavio je rečenicu “tukao me je ko god je stigao”. Plav, nežan dečak, vanbračno dete u maloj seoskoj sredini – doživeo je više batina nego toplih večera u detinjstvu. Nikad nije bio problem da se grupa okupi i bije nekog ko ne može da se brani. Ni zbog čega, ili samo i upravo zato što ne može da se brani. Ovakav tretman Antić je trpeo sve dok u razred nije došao romski dečak po imenu Mile. Svi koji su do tada tukli Antića, sad su odjednom počeli da tuku Mileta. Miroslav Antić opisao je kako je, jedino on od celog razreda, stao na stranu novog dečaka i počeo da ga brani od nasilnika. Obojica su tučeni svakodnevno, a to izgleda nikom u školi nije smetalo, tako da se ni prosvetni radnici “nisu mešali” u “dečji nestašluk”, kako se onda govorilo, čak ni da bi zaštitili napadnuto dete ili ga barem odvojili od nasilnika.

I manje slavni a veoma brojni ljudi celog života nosili su ožiljke od udaraca i ismejavanja koje su doživeli u detinjstvu i mladosti. Danas to zovemo “vršnjačko nasilje” i smatramo ovu pojavu velikom opasnošću. U čudu i užasu pratimo naslove u medijima koji nas obaveštavaju da je opet neko dete u Srbiji povređeno u školi kad su ga napali vršnjaci; da je osakaćeno; da je mrtvo (izbodeno nožem?) ili diglo ruku na sebe ne mogavši da se izbori sa svakidašnjim maltretiranjem, ismejavanjem i ponižavanjem.

Zašto deca rade ovakve stvari? Verovatno vide od starijih. Vide nasilje i zlo svuda oko sebe, pa im – kao i mnogim odraslim ljudima – izgleda lakše da stanu na stranu nasilnika. Grupa dečaka mlati jednog – a devojčice iz razreda navijaju i snimaju mobilnim telefonima. Posle se snimak maltretiranja i ponižavanja pojavi na društvenim mrežama – a niko da obavesti nadležne, čak ni prebijeno dete. Tolerancija na nasilje je ogromna iako u mnogim srednjim, pa i osnovnim školama, uveliko postoje kamere i školski policajci. Mnogi očevi još smatraju da njihovo dete treba samo da se izbori protiv nasilnika, “I mene su tukli u školi, pa šta? I ja sam se tukao”, kažu. Nekadašnja praksa u školama uključivala je kaznu za svu decu koja su se tukla, čak i za ono koje je napadnuto i dobilo batine. Donedavno, dete koje doživi nasilje vršnjaka dobilo bi preporuku da ih “ne iritira”. Drugačiji naglasak, način odevanja, boja kože, uspeh u školi, sve može da “iritira” nasilnike do te mere da oni napadaju. Navike se sporo menjaju, iako se u društvu događaju tako vrtoglave promene da izgleda kako je solidarnost nekuda nestala. Čudo jedno kako svaki nasilnik zna gde nema kamera, pa upravo tamo nasrće na svoju žrtvu. I čudo jedno kako napadnuto dete grupa odbacuje, naročito ako se obratilo nekom za pomoć – odmah biva proglašeno “izdajnikom” i “tužibabom”, kao da je dužno da trpi nasilje i da ničim ne ugrozi nasilnika/nasilnike. Roditeljima, psiholozima pa čak i policiji uopšte nije lako da prekinu ovu “zaveru ćutanja” i nasilnike nateraju da prekinu s nasiljem, a povređenom detetu pruže odgovarajuću zaštitu.

“Petnaestogodišnjak je već pokušao samoubistvo. Oba roditelja su ostala bez posla, a majka je uspela da ode u inostranstvo kod neke rodbine, radi tamo i šalje pare kući. Međutim, dečaku su se druga deca rugala govoreći mu da se njegova majka prostituiše. Nije to mogao da podnese i popio je tablete – očeve tablete za smirenje. Ništa fatalno se nije dogodilo, srećom, ali, signal za opasnost je tu. Jeza me hvata od pomisli da je dete sada na raspustu, dok je trajala školska godina, mogla sam barem da razgovaram s njim. Dve devojčice iz njegovog razreda sam uputila da ga redovno posećuju, da ga uključe u neke aktivnosti, malo da zaboravi na te crne misli, ali, tu bi trebala ozbiljna stručna pomoć, a otac ne preduzima ništa”, izjavila je stručna saradnica u srednjoj školi (ime i podaci se ne pominju iz razumljivih razloga). Drugi dečak, istog uzrasta, suočen sa guranjem, udarcima i uvredljivim rečima – odmah je potražio pomoć, obraćajući se školskom psihologu i svom razrednom starešini, a njegovi roditelji su se obratili policiji. Posle preduzetih disciplinskih mera, nasilnici su se upristojili – rečit dokaz da vršnjačko nasilje može da se zaustavi i treba ga zaustavljati što pre. Roditelji koji s najvećom pažnjom osluškuju svaku reč, svaki damar, svaku promenu u glasu svojih pubertetlija – primetiće i da dete dolazi iz škole neraspoloženo, tužno ili uplašeno, a to je povod više za razgovor o odnosima među ljudima, svuda, pa i u školi. U ćutanju i u strahu problemi eskaliraju; naprotiv, da bi se išta rešilo, potrebna je izvesna doza hrabrosti. Mlada osoba možda veruje da je niko i nikad neće prihvatiti ako je ne prihvata vršnjačka grupa u razredu ili školi; to su godine kad dete može da krene putem droga ili kriminala da bi ispalo “faca” među svojim društvom. Roditelji i svi dobronamerni i stručni odrasli nalaze se pred velikim izazovom: ohrabriti mladu osobu da traži društvo koje mu prija, a ne ono koje ga gura u veću nevolju. Pubertet je sam po sebi dovoljno stresan i za decu koja nisu iskusila vršnjačko nasilje.

Svetska stručna (kriminalistička i sociološka) literature poznaje problem vršnjačkog nasilja, ali, ovom pojavom se bavi praktično tek od početaka XX veka. Najdalje su otišle – očekivano – skandinavske zemlje. U njima se vršnjačko nasilje ne toleriše ni u tragovima. S tom pojavom su se suočila deca iseljenika s ovih prostora pri dolasku u Švedsku: kad bi pokušala da se potuku u vrtiću, cela grupa bi im okrenula leđa i nijedno dete ne bi razgovaralo s njima, ponekad i po ceo dan. Ova vaspitna mera davala je odlične rezultate bez izuzetka, a isto se postupa i sa velikom decom i odraslima kad se ponašaju nasilno. Grdno se iznenadio mnogi ovdašnji gastarbajter kad se posle seanse sa prebijanjem žene našao u zatvoru. Skandinavija je i inače nezvanična domovina prevencije nasilja: nekada siromašne, neplodne zemlje, daleko od evropskih tokova, davno su razvile običaje solidarnosti, gostoljublja i podele materijalnih dobara tako da niko ne ostane gladan i sam. U davna vremena, poslodavci u nekim skandinavskim krajevima nisu isplaćivali platu radnicima koji su imali običaj da je odmah propiju u krčmi, nego je morala da dođe radnikova žena i preuzme platu.  Danski kralj je još krajem XVIII veka jednim ediktom zabranio fizičko kažnjavanje dece i pričanje strašnih priča deci pred spavanje. Obrazloženje je zanimljivo: “Smatramo da je nemoralno da se podanici Našeg Veličanstva odgajaju u strahu!” I dan danas, u toj istoj Danskoj, priče znamenitog Danca Hansa Kristijana Andersena izučavaju se tek na studijama književnosti, jer tamošnji psiholozi smatraju da su “Mala sirena”, “Palčica” i druge priče – previše tužne za decu i da mogu da izazovu stres. U Švedskoj Diznijevu “Snežanu” mogu da gledaju samo deca starija od dvanaest godina i to tek kad im roditelji i nastavnici najpre objasne celu priču, a “Tom i Džeri”, Paja Patak i drugi crtani likovi rezervisani su samo za odraslu publiku. Zašto? Pa zato što podstiču agresivnost kod dece. “Bambi” je u Šveskoj bio zabranjen za decu zbog scene u kojoj Bambijeva mama umire (ubijaju je lovci), a “Kralj lavova” je jedva dobio dozvolu posle duge debate. U Norveškoj – roditelji dovode decu u škole i preuzimaju ih posle nastave sve do osamnaeste godine. Logika je jasna: kad odrasteš, trpaj u svoju glavu šta god hoćeš, ali, dok si dete ili maloletan, mi vodimo računa o sadržajima koje ćeš da usvajaš. U skandinavskim zemljama momak ili devojka je “glavna faca” ako volontira u nekoj siromašnoj zemlji, gde deli ćebad i vodu izbeglicama, a nasilnici su nasilnici i nisu nikakve “face”. Sve ovo ne znači da su skandinavska društva idealna u bilo kom pogledu – ona su samo spremna da rešavaju problem. Da li je ovakav sistem vrednosti moguć i kod nas? Barem siromaštva i ljudi u nevolji imamo na pretek. Jedino solidarnost i pristojan nenasilan pristup izostaje. Nema kod nas tog surovog nasilnog TV programa koji deca i mladi ne bi mogli da gledaju, kao što nema nasilja, društvenog ili porodičnog, u kome deca i mladi nisu posredno ili direktno ugroženi.

Izazov vršnjačkog nasilja je tu, sad mu treba odgovoriti na pravi način. Potrebna su sistemska (zakonska) rešenja i saradnja porodice, škole i ostalih institucija, a iznad svega – razgovor o problemu sa svih aspekata i kazne za učinioce. Nekažnjeno nasilje ima tendenciju da se ponovi – u težem obliku.

Oprosti, školo, ali, tako je.

G. P. F.

 

Projekat „Kvalitetnim informisanjem protiv vršnjačkog nasilja“ sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

There are no comments yet. Be the first to comment.

Leave a Comment