pravda

Ustani za žene čiji se glas više ne čuje!

April 2, 2018 , In: Snažna, Svesna Problema, Uspešna , With: No Comments
0

„Društvo u kojem se ne čuje glas žena nije manje žensko nego manje – ljudsko.“

Rečenica je koju smo pročitale dok smo čekale da počne trening o medijskom izveštavanju o nasilju prema ženama. Ovaj događaj na Zlatiboru deo je projekta “Ustani za žene čiji se glas više ne čuje! – Ka efikasnijoj identifikaciji sigurnosnih rizika u sprečavanju femicida”, a organizovale su ga aktivistkinje Udruženja žena „Peščanik“ iz Kruševca, „Autonomnog ženskog centra“ iz Beograda i „Mreže Žene protiv nasilja“. Projekat je finansiran sredstvima Evropske unije.

Zahvaljujući odličnoj organizaciji i raspoloženim učesnicima, atmosfera je bila radna i konstruktivna, a ono što je najvažnije, mnogo smo naučili. Prisustvovale su novinarke i jedan novinar uglavnom iz štampanih medija, ali i one sa radija i interneta, iz Novog Sada, Beograda, Prijepolja, Zrenjanina, Kikinde, Pančeva…

Trening o medijskom izveštavanju

Trening o medijskom izveštavanju

Aktivistkinje iz „Peščanika“ Snežana Jakovljević, Slavica Stanojlović Urošević i Maja Konstantinović, govorile su o ženama u medijima – ženama profesionalkama, medijskoj publici i ženi kao medijskoj temi, o nasilju i vrstama nasilja nad ženama, kao i o primeni zakona u slučajevima nasilja. Istaknuto je da je položaj žene u patrijarhalnoj Srbiji težak, svaka od nas trpi ili je trpela neki od oblika nasilja, i to nikada nije uslovljeno siromaštvom, obrazovanjem i položajem u društvu. Dakle, rodno zasnovano nasilje zabeleženo je u bogatim i siromašnim porodicama, a žrtve su i obrazovane i neobrazovane žene, ekonomski zavisne ili nezavisne u odnosu na partnera. Dobra vest je to da imamo veoma dobre zakone i zakonske regulative za zaštitu od nasilja prema ženama i u porodici, a Srbija je potpisnica i Istanbulske konvencije – Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici (Republika Srbija potpisala ju je u aprilu 2012. godine a ratifikovala u oktobru 2013, stupala je na snagu 1. avgusta 2014). Uz dobru, nažalost, ide i loša vest a to je da se zakoni ne sprovode onako kako bi trebalo i žena-žrtva doslovno zavisi od senzibiliteta državnog tužioca, sudije i policajca.

Ana Manojlović novinarka RTS-a osvrnula se na iskustva i izazove u izveštavanju o nasilju prema ženama i prikazan je njen dokumentarni film „Žrtva ima žensko lice“. Ana je iz iskustva pričala o tome kako treba izveštavati, koga birati za sagovornike i ukazala na to da je lična etika ponekad najmerodavnija.

Vedrana Lacmanović i Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra, uz mnogo primera, bavile su se time kako žene čitaju tekstove o nasilje, pre svega žene-žrtve, a posebno su se osvrnule na predrasude u medijskom izveštavanju o nasilju prema ženama i navele preporuke za njihovo eliminisanje. Učesnicima je podeljen veoma iscrpan „Vodič za novinar(K)e – nasilje u porodici“, sa mnoštvom primera iz prakse i statistikama.

Sanja i Vedrana

Sanja i Vedrana

Sve ono što smo čuli na ovom treningu bilo je izuzetno korisno, važno i konačno potresno. Nažalost, nisu nam se pridružile kolege iz senzacionalističkih (čitaj – najprodavanijih i najgledanijih) medija, koji u dobroj meri kreiraju medijsku sliku Srbije. Međutim, važno je to da su došle mlade novinarke i jedan novinar, i ta sumorna slika će se valjda vremenom, i upornošću, menjati. Najznačajnije je naučiti kako o nasilju pisati, a da se od nečije nesreće ne pravi senzacija i da se očuva dostojanstvo žrtve nasilja, a pogotovo femicida. Naime, u Srbiji je ONA uvek malo više kriva.

Urednica portala „Šta žene žele“

(zaključak je lični utisak autorke)

There are no comments yet. Be the first to comment.

Leave a Comment