nasilje nad ženama

Ubijanje etike

March 3, 2020 , In: Snažna, Uncategorized , With: No Comments
0

Izveštavanje o nasilju nad ženama – prilika za senzacionalizam radije nego prilika za rešavanje problema

Nema te odredbe novinarskog Etičkog kodeksa koje izvesni ovdašnji mediji ne bi mogli da prekrše, a svedočimo slučajevima kad su uspevali da u toku jednog dana prekrše sve bez izuzetka. Najčešće se ovo „padanje na ispitu iz etike“ uočava kad je u pitanju izveštavanje o zlostavljenim, silovanim, ubijenim ženama. Drastičan primer bila je hajka na žrtvu u slučaju devojčice M. K, koju je oteo višestruki silovatelj i koja je nađena i vraćena kući tek posle nedopustivo duge potrage. Sa kioska s novinama prosto su vrištali upadljivi naslovi o toku potrage, o svim mogućim pojedinostima koje su bitne – ili, naprotiv, potpuno nebitne – za istragu, samo se, eto, autorima/autorkama učinilo da bi bile zanimljive, a kasnije, kad je otmičar uhvaćen, o povredama i načinima zlostavljanja koje je nesrećno dete preživelo. Kad su u pitanju ovakva krivična dela, suđenje je po pravilu zatvoreno za javnost, ali, više nego brojni mediji su izneli pred javnost željnu krvi svaku groznu pojedinost. Kao da sve što je devojčica preživela nije dovoljno – nekim urednicima je izgleda neophodno da silovatelj „svojim rečima“ ispriča kako ju je mučio, koliko puta, u kojoj pozi voli da zlostavlja, kakve su bile povrede, šta su rekli lekari, šta su izjavili očajni roditelji kojima niko, baš niko, nije rekao da ne moraju ništa da izjave. Objavljivan je svaki detalj koji predstavlja noćnu moru svakog roditelja. Tu su se neki od medija zaista pokazali kao pravi lešinari kojima je jedini cilj da podignu tiraž i nahrane svoju isto tako neetičnu publiku najkrvožednijim informacijama. Niko se tu nije pitao kako će to dete dalje da živi pošto je iskasapljeno najpre u stvarnosti a zatim i u medijima koje je, nimalo ne sumnjam, čitao ceo komšiluk i svi poznanici, cela škola i svi nastavnici.  Sve ono što bi u državama gde se strože gleda na nasilje prema ženama i deci bilo kažnjivo ovde prolazi eventualno s opomenom, jer žrtva i njeni roditelji teško da će imati snage da tuže novinare, urednike i dobro situirane medijske kuće.

Jedno od starih pravila novinarstva glasilo je „loša vest je dobra vest“. Ako ima krvi, smrti, seksa, naročito nasilnog seksa, ako je žena žrtva a naročito ako je mrtva, tiraž novina se povećavao. Serijski ubica žena u siromašnim londonskim četvrtima krajem XIX veka nazvan Džek Trbosek bio je prava zlatna koka za ondašnje novinare iz više razloga. Prvo, ubijao je žene; drugo, te žene su sve do jedne bile siromašne, naterane na prostituciju; i treće, ubijao je uz kasapljenje, odsecanje delova tela, vađenje organa sa hirurškom preciznošću i jeziva pisma koja je pisao policiji, rugajući se policijskim inspektorima koji ne uspevaju da ga uhvate i najavljujući gde će sledeći put da napadne. Informacije o njegovim ubistvima, sa svim detaljima namenjenim osobama dobrih živaca i jakog želuca, punile su novinske stupce godinama a novinari se utrkivali ko će da objavi što grozniji tekst. Od tada je mnogo vode proteklo ispod londonskog mosta, pa je i novinarstvo u srećnijim državama počelo da usvaja izvesne etičke obrasce i da ih se drži. Kod nas, kao da od vremena Džeka Trboseka nije prošlo više od 130 godina, pa još ima novinara koji ne poštuju obaveze o zaštiti podataka zlostavljene ili ubijene žene, manje ili više skriveno navijaju za nasilnika, nazivaju ga ponekad „pravim muškarcem koji voli žene“, iživljavajući se nad bolom, stidom i životom žene, bila mlada, bila stara, anonimna ili poznata, preživela ili ubijena. Kao da sve što se objavi sada ne ostaje na internetu. Misli li iko da će deca, roditelji, prijatelji žrtve uvek moći ponovo da vide, čuju, pročitaju sve što su mediji objavili i da se ponovo traumatizuju? Očigledno ne misli, ili mu (joj) nije stalo. Da, ima i žena u novinarstvu koje ovako izveštavaju.

Godinama su ženske organizacije i novinarska udruženja pokušavala da usmere medije na drugačiji način delovanja, verujući da novinari nisu dovoljno edukovani o nasilju prema ženama pa zato pišu tekstove koji predstavljaju dodatnu uvredu svakoj ženi koja je doživela nasilje. Ali, od devedesetih godina prošlog veka ženske organizacije i novinarska udruženja kod nas organizuju obuke o etičkom novinarstvu i mnogi novinari i novinarke su prošle ove obuke, pa visokotiražni dnevni listovi i dalje izveštavaju onako kako su navikli:  sumnjiče žrtvu da je izazvala nasilje, staju na stranu nasilnika, „divan jedan čovek“, nude publici informacije o rasporedu modrica na ženinom telu i stanju njenog donjeg rublja posle silovanja ili ubistva, uzimaju izjave od komšiluka ili jednostavno izmisle podatke koje nemaju. U borbi protiv nasilja prema ženama – i svakog nasilja, uostalom – upravo mediji mogu da budu nemerljivo dragoceni saveznici svakoj osobi koja je preživela nasilje, ženskim organizacijama, pravosuđu, policiji, celokupnoj javnosti. Zašto se, onda, tako lako odriču značajne uloge da bi se razbacivali odvratnim pričama? Da li je lakše biti zao novinar umesto etičan novinar? Da li urednici i čitaoci, slušaoci i gledaoci zaista više vole medijsko čerečenje žena i devojčica koje su preživele nasilje ili umrle od ruke nasilnika? Moguće je. Ali nije nikakav izgovor, još manje opravdanje.

Opomene za medije koji lešinare nad sudbinama i životima zlostavljenih i ubijenih žena

Od početka godine opet imamo nove slučajeve ubijenih žena. Slede ih u stopu mnogi ružni novinarski radovi, a za njima marširaju oni zastrašujući komentari čovekolikih bića oba pola koja pišu „tako joj i treba“ – čak i kad žena pogine u saobraćajnoj nesreći! I onda se čudimo da ovakva svest i ovakvo ponašanje bukvalno proizvode ovo što imamo u društvu. 

G. P. F.

There are no comments yet. Be the first to comment.

Leave a Comment