U korak sa Evropom

U korak sa Evropom

August 10, 2018 , In: Snažna, Svesna Problema, Uspešna , With: No Comments
0

Feminizam – ideologija dobrih namera, ili – političari su se opirali ženskom pravu glasa s obrazloženjem da “žene nisu dovoljno inteligentne da bi shvatile politički proces”

Prve organizacije žena u Srbiji nastale su, a gde bi drugo, u Vojvodini. U to doba, zakoni Austrougarske priznavali su ženama više prava nego što su imale prema običajnom pravu. Tako je u Novom Sadu prvu formalnu žensku organizaciju osnovala Marija Frameković (rođ. Fradl) 1867. godine. Gospođa Frameković je 16. decembra 1865. godine pozvala Novosađanke „bez obzira na nacionalnost i veru“ da se udruže radi osnivanja društva čija je prva funkcija bila dobrotvorni rad, naročito rad s decom. Predlog je prihvaćen, osnovan je i fond, a prvi rezultat rada bio je Zavod za čuvanje male dece, koji je Novi Sad dobio već 1. oktobra 1867. godine.

Prva organizacija Srpkinja “Novosatkinja” (kako se onda govorilo) osnovana je već sledeće godine. Poziv na osnivanje uputila je Sofija Pasković preko lista „Zastava“. Novosađanke su veoma ozbiljno shvatile poziv da rade za dobrobit svog naroda, brinući o siromašnima i bolesnima, pomažući siromašnim devojkama da se obrazuju kako bi mogle od svog rada „pošteno da žive“ i baveći se raznim akcijama kako bi se iskorenile rđave navike među stanovništvom. Uz ostale svoje preokupacije, ova udruženja su skretala pažnju i na problem porodičnog nasilja – “jer kako će žena koja živi u strahu, trpeći batine, vospitavati decu da budu junaci?” Po ugledu na Novosađanke, žene iz drugih gradova Vojvodine osnivale su svoja društva, finansijski pomagale školovanje siromašnih devojaka i sprovodile dobrotvorne akcije, na isti način kao žene u drugim evropskim zemljama. Ove organizacije nisu bile po imenu feminističke, ali su u praksi radile na principima feminizma, solidarnosti i saradnji. Obrazovane žene dopisivale su se sa znamenitim feministkinjama iz Francuske, Velike Britanije i SAD, razmenjivale iskustva, pa čak i govorile na međunarodnim ženskim kongresima kakvi su organizovani u ono doba. Sve ove žene nosila je ista ideja: bolje, pravednije društvo. Bila su to vremena kad je „žensko pitanje“ tj. pitanje emancipacije žena pokretalo i zanimalo sve velike umove i prožimalo sve pore društva, najpre na planu filantropije i prosvetiteljstva. U duhu ondašnjeg vremena, od ovako obrazovanih žena očekivalo se da na prvom mestu budu dobre supruge i majke, baš kao i njihove nepismene vršnjakinje.

No ceo ovaj veliki posao, koji je mobilisao žene, omladinu i znamenite ljude svoga doba – Dositeja Obradovića, Jovana Jovanovića Zmaja, dr Đorđa Natoševića i mnoge druge, imao je svoje korene u istoriji Novog Sada. Nismo učili u školi, pa većina i ne zna da je najveći dobrotvor u istoriji srpskog maroda bila žena – Marija Trandafil rođ. Popović (1816 – 1883), bogata udovica bez dece. Ona je ostavila svom narodu imovinu u vrednosti od oko sedam miliona funti sterlinga, što je s aspekta današnjih pariteta upravo neprocenjivo veliko bogatstvo. Sagradila je zgradu sirotišta u kojoj se danas nalazi “Matica srpska”; ostavila svom gradu sve svoje kuće i zemlju; pomagala izdašnim prihodima crkvu; osnovala fondove za stipendiranje siromašne dece i miraz siromašnih devojaka; obezbeđivala smeštaj za udovice i beskućnike; bila mecena mnogim slikarima i književnicima; pomagala osnivanje i rad bolnica: učestvovala u svim humanitarnim akcijama kad god su se održavale. Prema jednoj od legendi o njoj, doživela je veliku glad u Novom Sadu, kad joj, po sopstvenom priznanju, sav njen novac i bogatstvo nije značilo ništa, jer hrane jednostavno nije bilo. Tada, kad je svaka crkva organizovala narodne kuhinje za svoje gladne vernike, Marija Trandafil je osnovala narodnu kuhinju “da se hrane svi gladni” – dakle, bez obzira na veru i nacionalnost. Jedan trg u Novom Sadu nosi njeno ime na inicijativu novosadskih profesorki Univerziteta i ženskih organizacija.

U Srbiji u tursko doba, pa i decenijama posle uspostavljanja nove države, nije bilo ženskih organizacija. Bilo je pismenih žena u imućnijim porodicama, ali, one zaista nisu imale nikakve organizacije do druge polovine XIX veka. Osnovne škole za devojčice nije finansirala država nego malobrojni predstavnici inteligencije i građanstva, uglavnom imućniji ljudi. Tek od 1873. Godine, gimnazije u Srbiji počele su da primaju učenice, a i to samo uz posebnu dozvolu ministra. Prva devojka koja se upisala u Prvu beogradsku gimnaziju bila je Leposava Bošković, ministarska rođaka. Od 1863. godine pa sve do početka XX veka, jedina srednja škola za devojke u Srbiji bila je Viša ženska škola u Beogradu, a Prva ženska gimnazija otvorena je 1905. godine. To nije sprečilo Katarinu Milovuk da bude upravnica Više ženske škole, govori četiri jezika ili da piše i prevodi udžbenike, dr Dragu Ljočić da postane lekar, a Magu Magazinović da se bavi novinarstvom. Uz zamerke da „imaju previše slobodnog vremena pa previše razmišljaju o jednakosti muškinja i ženskinja“, žene su napredovale i u neblagonaklonom okruženju osvajale znanja i pozicije.

Prava žena

Prava žena

U Kraljevini SHS, potonjoj Kraljevini Jugoslaviji, zahtevi za žensko pravo glasa odbijani su uz obrazloženje da „žene nemaju dovoljno inteligencije da bi shvatile politički proces“.  Kako žene shvataju politički proces, pokazalo se ubrzo, u Drugom svetskom ratu, gde su žene podnele neviđene žrtve u borbi protiv fašizma. Opšte pravo glasa za žene uvela je tek DFJ, po završetku Drugog svetskog rata, 1945. godine. Antifašistički front žena izvršio je oko devet milijardi dobrovoljnog (neplaćenog) rada uglavnom u zbrinjavanju dece i ranjenika, opismenjavanja stanovništva, ali i teških poslova u poljoprivredi ratom razorene države. Kad je završio ovaj veliki posao, AFŽ je ukinut i zamenile su ga mesne i ostale organizacije i aktivi žena, angažovani uglavnom u proslavama važnih datuma socijalističke države i kulturno-prosvetnim aktivnostima, naročito u selima.

U toku i posle raspada SFRJ, pojavile su se političke stranke i pokreti koji su bez ikakve šale propagirali vraćanje patrijarhalnim tendencijama pa možda i ukidanje nekih od stečenih ženskih prava. Nijedan od njih nije uspeo, ali, pokušaji da se partijarhat nekako „vrati“ kao „prirodno stanje“ iz vremena „kad se znao red“ su ostali kao stalna opasnost za žene i društvo. Pre raspada SFRJ, u većim gradovima bivše države, naročito Beogradu, Zagrebu i Ljubljani formirane su ženske organizacije od kojih neke postoje i sarađuju još i danas. U Beogradu, to su Asocijacija za žensku inicijativu (AŽIN), Autonomni ženski centar AŽC, Žene u crnom, Labris, Incest trauma centar, Centar za devojke… Ženske studije organizovane su u Novom Sadu i Beogradu, a u većini gradova osnivane su ženske organizacije sa različitim programima, ali na istim principima, koje su, udružene, postigle da nasilje prema ženama postane krivično delo, te da se porodično nasilje prepozna kao ozbiljna opasnost za porodicu i društvu. Osporavane na “domaćem terenu”, na međunarodnoj sceni visoko cenjene i nagrađivane priznanjima za očuvanje mira, ove organizacije predstavljaju esenciju građanskog duha i klicu građanskog društva u Srbiji. Iza svake od njih stoje godine i sati dobrovoljnog rada u korist zajednice a velika većina zaslužna je za nastanak prvih SOS telefona za žene žrtve nasilja u svojim sredinama.

Uvek za mir i normalan život, nikad za rat, ove ogranizacije žena uspele su da prežive sva iskušenja društva posle nastanka novih država. U njima su se angažovale i nemerljiv doprinos davale kod nas i u svetu priznate naučnice: prof. dr Sonja Drljević, koja je završila arhitekturu, sagradila preko dvadeset mostova u nekadašnjoj SFRJ, bila dugogodišnja koordinatorka organizacije AŽIN, osnivačica Ženskih studija u Beogradu, saosnivačica i osnivačica grupa “SOS telefon za pomoć ženama žrtvama nasilja”, “Ženski lobi”, “Ženski parlament”, a u političkom životu se borila za veće učešće žena u politici i ekonomsko osnaživanje žena; prof. dr Žarana Papić (1949-2002), autorka socioloških i antropoloških istraživanja muškosti i ženskosti u bivšoj Jugoslaviji; Neda Božinović (1917-2001), feministkinja i partizanka odlikovana Partizanskom spomenicom 1941, Ordenom bratstva i jedinstva i drugim odlikovanjima,, autorka velikog broja monografija, knjiga i tekstova  o ženskom pitanju i mnoge druge koje su nas u međuvremenu napustile, utirući i pripremajući put za mlađe generacije žena i muškaraca spremnih da rade za boljitak društva.

Veliki posao koji su feministkinje davnih dana započele ni izdaleka nije završen. A o iskustvima žena u Evropi, čitajte ovde.

 

G. P. F.

 

There are no comments yet. Be the first to comment.

Leave a Comment