Dan sećanja na žene žrtve nasilja

Trideset nas je manje – crna statistika ne posustaje

May 18, 2019 , In: Snažna , With: No Comments
0

Sad bi bile žive. Sad ih više nema.

Parafraza na Preverove stihove. Samo, Prever je pisao o mladićima koji su izginuli u ratu, a žene u Srbiji ginu i u miru. Statistika je jasna: trideset žena ubili su njihovi partneri ili muški članovi porodice, prošle godine, crna statistika. Trideset ih je manje u društvu u kome živimo. A danas je 18. maj – Dan sećanja na žene koje su ubili njihovi partneri. Danas se sećamo žena. Manifestacije i govori posvećeni su njima – jer su mrtve.

Nadležni će možda dati izjave, mediji će posvetiti prostor, ženske organizacije prirediće performanse i tribine posvećene ovoj velikoj rani naše stvarnosti; Ponovićemo “nijedna žena manje, nijedna mrtva više!”, a onda će nas, kao svake godine, stvarnost još jednom demantovati i ostaviti u gluvoj tišini ili u suzama gneva.

Gledano nepristrasno (a to znači da treba da gleda neko ko nije odavde), institucije vrlo često nemaju ni znanja, ni hrabrosti, ni kapaciteta da zaustave ovaj trend. Vidimo (jer je vidljivo) da je njima suviše često ili svejedno zbog patnje ljudskih bića ili se ponašaju kao da im je svejedno. Vidimo ljude koji pate u bolovima, siromaštvu, pravoj fizičkoj gladi, a nijedna od institucija se ne trza da im pomogne. Ostaju organizacije zabrinutih pojedinaca i pojedinki – ali, takve organizacije u našem društvu nemaju moć, iako često imaju više znanja i bolje kapacitete od nekih institucija. Imaju i ono najvažnije, hrabrost da problem nazovu pravim imenom i jasno i glasno zahtevaju da bude rešen. Patrijarhat ne voli takve glasove iako donosi zakone protiv nasilja u porodici i nasilja prema ženama. Žene i dalje ginu u susretu sa razgnevljenim muškarcima, svojim rođenim muževima, bivšim ili sadašnjim momcima i stalnim partnerima. Razlog? Pa, nema ga. Osim činjenice da je žena obično fizički slabija i nenaoružana. Objašnjenja koja nasilnici daju zvuče sumanuto: eto, nervirala ga je. Presolila supu. Zvocala je, htela da se svađa. Kad pogledamo komentare na društvenim mrežama, mnogi komentatori – muškarci i žene – samo što ne aplaudiraju ubici, samo što ne kažu “bravo, tako treba!”. Orgijaju od sreće kad neka poznata žena iziđe u javnost sa pričom da je preživela nasilje. Slade se i smeju kad muškarac vređa i ponižava ženu. Padaju u ekstazu od radosti kad saznaju da je još jedna žena ubijena. Da o bilo čemu odlučuju – verovatno bi i dalje spaljivali žene na trgovima. I uopšte se ne kriju niti uvijaju svoje mišljenje u celofan civilizovanosti. Ne, nije u pitanju nivo formalnog ili neformalnog obrazovanja: ima doktora nauka koji su u načelu protiv nasilja, ali ipak stanu na stranu muškarca koji je ubio ženu, a ne žene koja se pobunila protiv nasilja. Ili se čak nije ni pobunila – samo je htela da i dalje živi, da je njen partner ne ubije od batina ili iz puške, službenog ili privatnog revolvera, heklera, uz korišćenje motike, sekire, odlomljene noge stola ili stolice i drugih predmeta koji mogu da zadaju bol, povrede i usmrte.

Sve ovo stvara – strašno zvuči, ali, ne vredi ublažavati podatke – specifičnu povoljnu klimu za nasilje prema ženama, čak i ono sa smrtnim ishodom. Javnost ne osuđuje ubicu, osuđuje ženu, “da je bila dobra, ne bi je on ubio”, kažu i pritom ozbiljno misle. Žena bi, dakle, da je ostala živa, još bila u prilici da dokazuje svoju čestitost, ispravnost, svoje pravo da živi, da je nasilnik ne ubije. Samo što – nije ostala živa.

Postoje, tvrde bolje upućeni, društva u kojima se sva javnost i sve institucije dižu na samu naznaku nasilja prema ženi, ali, to nije društvo u kome živimo. Ovde još mnogo nasilja, verbalnog i fizičkog, prolazi nekažnjeno ili uz kaznu koja stvarno ne menja, ne prevaspitava nasilnika. A gde ima nasilja, verbalnog i fizičkog, i prave, iskrene i neskrivene mržnje prema ženama, tu je sasvim moguć i smrtni ishod. “Desna ruka kantar nema”, govorile su još naše bake, to jest, onaj ko udara, ne zna koliki bol, povredu pa i smrt može izazvati njegov udarac. Samo što ovdašnji nasilnici nisu takvi: od nekoliko hirurga sam čula da su muževi udarali svoje žene savršeno precizno nogama u stomak, tačno tamo gde se nalaze najosetljiviji organi, pa je žena, ako je uopšte preživela, prošla sa trajnim oštećenjem jetre, slezine, plućnog krila ili creva. Sve ovo će neki mediji objaviti kao “pikanteriju” koja zabavlja ili šokira publiku, ne brinući previše o dostojanstvu ubijene žene niti o činjenici da sve objavljeno ostaje u nekoj arhivi, odnedavno i na internetu, tako da ženina porodica godinama posle njene smrti može da pročita podatke koji imaju smisla samo u forenzičkoj obradi i sudskom postupku, pa da ponovo prolazi kroz sav bol i užas.

I da ponovim: nećemo da nas ubijaju naši partneri. Nadležni, ko god bili, neka preduzmu sve što je moguće da sačuvaju živote žena. Neće biti da baš nije moguće zaustaviti ubicu: vrlo često ovi likovi imaju podebeo dosije prekršaja i nasilnih postupaka, celo selo i pola grada znaju ih kao “nezgodne” i naoružane, sve češće se i žena obraćala nekome u onim silnim institucijama koje svi plaćamo, pa zašto nije mogla da dobije odgovarajuću zaštitu? Zašto niko nije čuo njen glas kad se žalila na nasilje, ako se uopšte usudila da se žali? Zašto više nije među svojima? Da citiram, ovog puta Brehta: “Muževi, mistrije u ruke, ne nože!”

 

G. P. F.

Photo by Nelly Aran from Pexels

There are no comments yet. Be the first to comment.

Leave a Comment