Trgovina ljudima - sloboda nema cenu

Trgovina ljudima – sloboda nema cenu

December 26, 2018 , In: Svesna Problema , With: No Comments
0

Prema istraživanjima UN, najmanje 60.000 ljudi godišnje postanu robovi. Razni oblici savremenog robovlasništva najperspektivnija su i najisplativija grana kriminala. Malo je spasenih a njihova rehabilitacija je duga i izazovna. Trgovini ljudima teško je stati u kraj i ona postaje veoma ozbiljan društveni problem.

Obuka o trgovini ljudima za predstavnike medija održana je 22. decembra u prostorijama novosadskog Medija centra, uz prisustvo novinara, studenata žurnalistike i stručnih službi i organizacija, oba pola i vrlo šarolike starosne strukture u kojoj su prednjačili mladi. Obuka je organizovana u okviru projekta “Žrtve da progovore, mediji da nauče, mladi da se zaštite” koji realizuju Agencija PR Predraga Novkovića, Proizvodnja kinematografskih dela, audio – vizuelnih proizvoda i televizijskog programa ID produkcija Novi Sad, autorke emisije “Žena u kutiji” i Neformalna grupa mladih “Sloboda nema cenu”.

O trgovini ljudima

O trgovini ljudima, pojmu, pravnoj regulativi i realnosti u Srbiji govorila je Dobrila Marković, diplomirana pravnica iz grupe “Sloboda nema cenu” istakavši da ova grana kriminala, nekad na trećem mestu po profitu, iza trgovine oružjem i drogom, sve više zauzima prvo mesto i preti da postane “najperspektivnija” i najisplativija kriminalna delatnost u svetu.

– Prema novijim podacima, zarada od trgovine ljudima procenjuje se na 60 milijardi godišnje na svetskom nivou, iako ima slučajeva da otac proda dete za polovan televizor ili za alkohol. Ujedinjene nacije procenjuju da oko 60.000 ljudi godišnje postaju robovi, više od 50% su žene i devojčice, a 1% odsto dobije neku podršku ili zaštitu. Gledali ste sigurno u američkim filmovima kad osobu koja se nalazila u ropstvu ubeđuju da svedoči protiv vlasnika, a ona se lomi i odbija da se ne bi našla u goroj situaciji. U Srbiji, žrtva ne mora da svedoči – iako bi to bilo veoma korisno da bi trgovci robljem dobili zasluženu kaznu – ali jako teško dobija pomoć institucija. Veoma je teško otkriti žrtvu i izvesti je iz ropskog odnosa, a najmanje pet godina je potrebno da bi se ona vratila u normalan život, i to u idealnim uslovima kakvih kod nas – nema. Strašno je, ali, trgovina ljudima se vodi prema zakonima tržišta i “robi” veoma brzo pada cena. Recimo da je devojčica od dvanaest godina postala žrtva trgovaca ljudima, to je kao da ste kupili novu majicu za, recimo, 1.000 dinara. Kad vam dosadi, prodaćete je na buvljaku za 500 dinara i neko će je nositi još neko vreme pa je onda koristiti kao krpu za prašinu. Da li će legalizacija prostitucije u nekim zemljama i kazne za korisnike usluga kao i za trgovce dati rezultata, još ne može da se utvrdi, jer nije prošlo dovoljno vremena da bi se formirala statistika. Kod trgovine ljudima, uvek je prisutno još neko krivično delo: zlostavljanje, pretnja, zloupotreba teškog položaja, eksploatacija, prevara, silovanje, trgovina organima, prinuda na vršenje raznih krivičnih dela, na prosjačenje, prostituciju ili krađu. Posebna priča su prinudni brakovi, to je otvorena tema, rekla je Dobrila Marković. Učesnice i učesnici su razvili živu diskusiju o prinudnoj udaji devojčica a interesovali su se i za slučajeve trgovine bebama još od vremena SFRJ. Cela afera sa bebama ni izdaleka nije blizu ikakvog rešenja, iako je slučaj stigao do institucija u Strazburu, objasnila je Dobrila Marković.

– Zbog velike opasnosti od trgovaca robljem, u kojoj su najviše mladi ljudi, naša organizacija “Sloboda nema cenu” održava konferencije, radionice i edukacije za decu, mlade, medije i druge grupe. Zabluda je da se trgovina robljem vrši samo zbog prinude na prostituciju i da su žrtve samo devojčice i devojke. I muškarci, naročito mladi, mogu da postanu žrtve, kao neplaćeni radnici na teškim i opasnim poslovima, regruti u nekom ratu za koji prethodno možda nisu ni čuli ili nedobrovoljni davaoci organa. Naravno da i momci mogu da budu primorani na prostituciju ili silovani, oni još teže odlučuju da svedoče o svemu što su prošli ako ikada budu spaseni, istakla je Dobrila Marković.

Posledice

O uticaju traume na osobe koje su spasene iz lanca trgovine ljudima, sekundarnoj viktimizaciji i posledicama govorila je dr Nada Padejski Šekerović, upravnica Ženske sigurne kuće u Novom Sadu, psihološkinja i aktivistkinja protiv nasilja nad ženama, naglasivši da su rodni stereotipi u osnovi porodičnog nasilja, prostitucije i trgovine ljudima.

– Društvo, naše patrijarhalno društvo, ima tendenciju da ništa ne preduzima, da minimizira tuđu patnju. Žene koje su preživele trafiking ne zanimaju ga. Znate li da 84% zdravstvenih radnika u Srbiji nije prošlo nikakvu obuku o seksualnom nasilju? Vodim tako na pregled ženu spasenu od trgovaca robljem, traumatizovanu, silovanu ko zna koliko puta, potpuno izgubljenu, ulazim u ordinaciju, objašnjavam sestri o čemu se radi, navodim članove zakona, samo da što manje traumatizujem pacijentkinju. I izlazi sestra, doterana kao iz serije i glasno kaže “ajde, neka uđe ta što je silovana!” U zemlju sam propala, i danas preživljavam taj trenutak! I sa medijima imam jedno slično iskustvo. Dolaze iz RTV u Sigurnu kuću i traže intervju sa ženom žrtvom nasilja. Konsultujemo se, žena pristaje, pristaje i naš tim, ali, imamo uslove: da se njeno lice na snimku zamagli a glas izmeni. Napravimo ugovor, nadležni potpišu – i prikažu originalni snimak, na kome se lice i glas žene odlično prepoznaju i mene zove njen muž da bi mi rekao da ona preteruje. Od tog događaja ceo tim Sigurne kuće nosi traumu. Zvale smo, protestovale, podsećale novinare na ono što su obećali, i ništa. Naravno da niko nije odgovarao. Od tada, ne dozvoljavamo da novinari uzimaju izjave od žena koje su preživele nasilje. A zašto novinari ne treba da traže izjavu od žene? Zato što je dodatno viktimizuju! Trauma izazvana nasiljem, silovanjem, trgovinom ljudima je nešto što vas oduva iz vašeg života, što potpuno uništi vaše poverenje u ovaj svet, jer je udar na telo i zato nemamo pravo da čačkamo po ranama žrtve osim ako nismo jako dobro osposobljeni da pomognemo. Čitav pravni postupak kod nas je sekundarna viktimizacija žrtve jer ona davanjem izjave ponovo preživljava primarnu viktimizaciju, nasilje koje je preživela. U savremenom svetu žena daje izjavu jednom, u izolovanoj sobi opremljenoj kamerom i mikrofonom dok je sa druge strane slušaju tužilac, sudija i predstavnik policije. Kod nas, žena daje izjavu policajcu; pa komandiru; pa sudiji; pa u Centru za socijalni rad; pa kod tužioca; opet kod sudije; pa ponovo kod sudije, na sledećem ročištu; pa drugom sudiji, ako je predmet dodeljen drugom; i na kraju, njena izjava, data toliko puta, nije dovoljno verodostojna! A ona pokušava da zaboravi šta je preživela, zato njen iskaz često nema detalje, jer ona pokušava svom snagom da ih potisne, da ih se ne seća više. I onda, kad novinari objave jedan jedini članak sa detaljima, toj ženi je život uništen. Ona ne može da se vrati u svoje selo i da vodi one banalne razgovore “dobar dan, komšinice, kako ste” jer pet sela zna šta joj se dogodilo! Svi znaju! Pozivam novinare da o nasilju nad ženama izveštavaju držeći se etičkih standarda, da pišu o fenomenu a ne o detaljima ženine patnje, rekla je dr Nada Padejski Šekerović i odgovarala na pitanja novinara koje je interesovala praksa Sigurne kuće. Upravnica je predočila učesnicima i učesnicama da trafikovane žene često imaju fizičke povrede, poremećaj sna, anksioznost, depresiju, poremećaj ishrane, da se povlače u sebe toliko da izgledaju kao da su potpuno otupele, imaju suicidalne misli, pokušaje samoubistva za sobom, zavisnost od narkotika, ponekad genitalne infekcije i AIDS, a samoubistva uopšte nisu retka u ovoj grupi. Posledice nasilja su neminovne i veoma raznovrsne i zahtevaju angažman grupe stručnjaka – ukoliko žena uopšte pristaje na tretman, jer mnoge odbijaju svaki kontakt s ljudima, čak i sa onima koji su ih spasli.

Žena u kutiji - Milica i Tamara

Žena u kutiji – Milica i Tamara

Kako izveštavaju mediji

Milica Kravić i Tamara Srijemac, koautorke emisije “Žena u kutiji”, održale su sesiju namenjenu obračunu sa uobičajenim predrasudama o trgovini ljudima koje pokazuju novinari kad izveštavaju o ovoj temi.

  • Uzdržite se od istraživanja motiva devojaka da se jave na oglas za dobar posao iza koga se kriju trgovci robljem. Naslov “Naivna devojka završila u kandžama robovlasnika” potpuno je neprimeren jer ispada da su prevarene devojke naivne i glupe. U stvari, one najčešće ulaze u taj lanac posredstvom poznate osobe, drugarice, kuma, nekad čak i roditelja očekujući da će u inostranstvu zaraditi čuvajući decu ili konobarišući. Izraz “belo roblje”, veoma omiljen kod novinara i urednika, besmislen je, jer u ropstvu mogu da se nađu osobe svih rasa i nastao je u doba kad su spasioci od trgovaca robljem najpre oduzimali devojke i devojčice svetle puti. Trgovina robljem nije isto što i prostitucija, jer u prostituciji ima slučajeva da žena sama odlučuje o uslovima rada i neku vrstu kontrole. Kod trgovine robljem toga nema, jer žena koja završi u prinudnoj prostituciji ne odlučuje ni o čemu, kaže Tamara Srijemac.

Davno su prošla vremena kad smo verovali da su žrtve trgovine ljudima samo strankinje, Ukrajinke i Moldavke, mnoge žene iz naših krajeva našle su se u tom lancu. Takođe je česta predrasuda da su u pitanju samo devojčice i devojke iz najsiromašnijih slojeva. Javnost često postavlja pitanja “a zašto žrtve trgovine ljudima ne pobegnu?”. Bez pasoša, bez dokumenata, bez znanja jezika, bez mogućnosti da ikuda odu i ikome se obrate, žrtve u trgovini ljudima vrlo retko uspevaju da se spasu. Naročito zabrinjava podatak iz anketa, da preko 70% ispitanih smatra da su žrtve trgovaca ljudima – same krive za sve što ih je snašlo i da je trebalo da paze kome veruju, rekla je Milica Kravić. U okviru obuke prikazan je snimljeni materijal iz jedne od emisija “Žena u kutiji”, onaj u kome žena koja je preživela nasilje i predstavnice organizacija koje se bave prevencijom trgovine ljudima govore o svom iskustvu s medijima. Zaključak: mediji mogu da budu velika pomoć u sprečavanju trgovine ljudima ako izveštavaju etički – a prava noćna mora za žrtve i aktiviste ako se odluče za senzacionalizam.

 

G. P. F.

There are no comments yet. Be the first to comment.

Leave a Comment