Studija slučaja: kako preživeti vršnjačko nasilje i oporaviti se

Studija slučaja: kako preživeti vršnjačko nasilje i oporaviti se

December 8, 2018 , In: Supermama , With: No Comments
0

Preživljeno nasilje obično ostavlja dugotrajne posledice a prevazilaženje je puno izazova, za dete i psihologa.

Neće se ovde spominjati ime grada niti ustanove u koju je zlostavljeno dete došlo da potraži pomoć. Njegovo ime neće biti prikazano, čak ni inicijali, samo studija slučaja. Psiholog u zdravstvenoj ustanovi, koji je odlučio da odgovori na nekoliko pitanja za “Šta žene žele”, insistira na zaštiti privatnosti mlade osobe.

ŠŽŽ: Kog uzrasta je bilo dete koje je dolazilo kod Vas na razgovore i koji oblik vršnjačkog nasilja je trpelo?

  • Po pravilu su to učenici sedmog i osmog razreda osnovne škole ili srednjoškolci. Onda kreću svi ti nasilnički postupci u borbi za svoje mesto u vršnjačkoj grupi. Ovaj dečak bio je poseban. Išao je tek u treći razred, a već je promenio dve osnovne škole. Kad sam ga prvi put video, mislio sam da ide barem u šesti razred, tako je velik i visok bio. Trpeo je višestruko vršnjačko nasilje u obe škole koje je pohađao: fizičko, psihičko, emocionalno, on je u školi bukvalno linčovan. Kad je prilikom jednog od naših prvih susreta, na molbu majke, podigao majicu, video sam da je sav u modricama.

ŠŽŽ: Da li ga je zlostavljalo jedno ili više dece? U kom smislu, koje sve neprijatnosti je to dete preživljavalo na dnevnom nivou?

  • Cela dečačka grupa iz njegovog razreda ga je vređala, udarala, dobacivala mu ružne reči na račun njegove majke, koja radi u inostranstvu jer su i ona i muž ostali bez posla, boli ga olovkama i šestarima, šutirali, nekad ga i gazili. Na dnevnom nivou to dete je preživljavalo pakao, malo je da kažem da su to bile neprijatnosti. Od polaska u školu do povratka kući – njegov život bio je samo bol i jad. Kod kuće se pretvarao da je u školi sve u redu, nije se žalio, a patio je strašno. Karakteristično za njega bilo je i to da se nikada nije branio od napada, što je samo po sebi neobično, ali, kad sam saznao da je njegov otac u teškoj depresiji zbog gubitka posla, pokazalo se da je taj moj mladi klijent dobijao  od oca poruku “ništa ne vredi, sve je uzalud” i nije želeo da živi. Vršnjačko nasilje je prihvatao kao da ne zaslužuje ništa bolje.

ŠŽŽ: Kako su se postavljali ostali drugari iz škole, da li su mu stali u zaštitu, samo nemo posmatrali ili su pak podržavali zlostavljača?

  • Drugovi su se ili pravili da ne vide ili su podržavali zlostavljače. Nekoliko devojčica se usprotivilo nasilju, ostale su snimale nasilne postupke mobilnim telefonima, pa to kačile na društvene mreže – dakle, i one su podržale zlostavljače.

ŠŽŽ: Kako je celo iskustvo uticalo na dete – da li je imalo neke psihosomatske simptome, odbijalo da ide u kolektiv, povlačilo se u sebe itd?

  • I te kako. Iz škole nije izostajao jer nije želeo da razočara oca, ali, ćutao je sve više, u jednom periodu nije odgovarao ni učiteljici na pitanja. Sanjao je zastrašujuće snove kako pada se velike visine i često plakao kad ga niko ne vidi. Sve češće nije mogao da zaspi u strahu od sutrašnjeg dana, pa je izgledao kao da je mamuran. Povraćao je svaki obrok, tokom cele radne nedelje u školi. Samo u vreme vikenda, praznika i raspusta mogao je normalno da jede. Kad mi je majka to rekla, mnogo toga bilo mi je jasno. A niko u školi nije primetio, ni kod kuće otac, samo baka.

ŠŽŽ: U kom momentu je dete došlo kod Vas i da li je to učinilo po ličnom nahođenju jer je osetilo potrebu da se nekom poveri ili su ga roditelji doveli?

  • Dete je došlo kod mene, rekao bih, u poslednji čas. Svakako je osećalo potrebu da se nekom poveri, ali ocu nije smeo, baka ima i previše posla oko njih dvojice, a prema školi i ljudima u njoj pokazivao je veliko nepoverenje. Majka ga je dovela čim se vratila sa svog posla u inostranstvu.

ŠŽŽ: Koliko dugo ste radili s njim i na koje načine ste mu pomagali?

  • Dve godine. Pune dve školske godine bez pauze tokom raspusta. Prva tri naša razgovora ja sam držao monologe, a on samo sedeo i gledao u prazno, potpuno zatvoren, kao okamenjen. Tek kad sam mu pustio crtane filmove na kompjuteru, pokazao je neko početno interesovanje koliko da pogleda u ekran. Majka ga je dovodila redovno, baka nekoliko puta, do oca nisam mogao nikako da doprem, barem da ga vidim. Podsticao sam dečaka da crta ako već neće da priča, trebali su mi meseci da mi se poveri. Tada je rekao da bi voleo da je mrtav jer “samo sramoti roditelje” i plakao je dugo.

ŠŽŽ: Da li ste ga, između ostalog, učili kako da se postavi kad ga vršnjak zlostavlja, kako da se odbrani, od koga da zatraži pomoć?

  • Govorio sam mu da je vredan da živi i bude srećan. Razmatrali smo situacije u kojima dolazi do nasilja. Vežbali smo te razgovore satima. Učio sam ga da se zauzme za sebe, da zauzme stav, da pokaže svima oko sebe da je spreman da se brani. Kad je prvi put jasno i glasno rekao učiteljici da ga je drug iz klupe ubo šestarom i pokazao povredu, bilo je jasno da je sposoban za odbranu. Do tada se plašio da će ga zvati “tužibabom” i “izdajnikom”. Predložio sam i kurs borilačkih veština, gde je već na prvom treningu stekao podršku trenera i nekoliko starije dece, pa je osetio kako je to imati prijatelje. Majka je sve vreme sarađivala, baka baš nije najbolje razumela kako to da su njenog unuka tukli dečaci mnogo manji i slabiji od njega, ali i ona je sledila moj savet i potpuno promenila ponašanje prema dečaku. Jedino je otac ostao po strani.

ŠŽŽ: Da li su se ostali zaposleni u školi potrudili da zaštite dete od nasilnika i na koji način?

  • Žao mi je, to ne mogu da kažem. Pošto je većinu vremena provodio u ćutanju, nastavno osoblje je preporučivalo da se moj mali klijent prebaci u školu za decu sa smetnjama u razvoju jer “kvari grupu”, “stalno izaziva” i uopšte da je on “jedno problematično dete”. Moja koleginica koja radi u školi ukazivala je da detetu treba stručna pomoć koja prevazilazi školske okvire, ali, nije naišla na odobravanje. Tek kad je dete počelo drugačije da se ponaša, i kad smo ona i ja održali nekoliko radionica o nasilju u školi, počelo je prihvatanje deteta i cele situacije.

ŠŽŽ: Posle kog perioda ste primetili napredak kod deteta i u kom smislu?

  • Nasilje u razredu je prestalo posle nekoliko nedelja, ali, pravi napredak sam primetio tek kad je dete pošlo u peti razred osnovne škole. Razredni je nastavnik fizičkog i insistira na sportskom ponašanju i fer pleju, tako da nasilje uopšte ne dozvoljava. U međuvremenu, u susretu sa nastavnicima koji predaju različite predmete, dečak je počeo da pokazuje interesovanje za različite teme i oblasti. Strašni snovi su se proredili. Povraćanje je potpuno prestalo. Hrani se i spava normalno. Kad mu je jedan školski drug opsovao majku, najmirnije je rekao “to što kažeš nije nimalo lepo – preneću mojoj mami, pa se objasni s njom!”. Bio je sav ponosan kad mi je pričao taj događaj. Počeo je da se smeje i šali i na putu je da postane omiljena ličnost u razredu.

ŠŽŽ: Da li ste nastavili da ga viđate? Imate li informaciju kako je to dete sada – da li je zadovoljno i puno samopouzdanja ili je na neki način nasilje koje je pretrpelo ostavilo posledice na njega?

  • Da, viđamo se, sam pozove kad želi da razgovara, dolazi kod mene, što na konsultacije, što na prijateljski razgovor, tako da informaciju o njemu imam iz prve ruke. Sad je već velik momak, pošao je u prvi razred srednje škole i niže dobre ocene. Nasilje je svakako ostavilo posledice, nasilje jednostavno ne može da ne ostavi posledice, radimo i na tome. Nekad je vrlo tužan kad se seti svega preživljenog, ali učim ga da ogorčenost pretoči u pesme, muziku ili neku drugu aktivnost koja mu prija. Zadovoljan i samopouzdan pubertetlija u principu je prava retkost, ali, mogu da kažem za ovog momka da je krenuo dobrim putem. Ne bih se čudio da jednog dana postane umetnik ili borac za prava potlačenih.

ŠŽŽ: Kakvu poruku imate za decu koja trpe zlostavljanje? Za roditelje, prosvetne radnike ili za zlostavljače?

  • Deco, ako vas neko zlostavlja, kažite odraslima. Roditeljima, dedi, babi, učiteljici, nastavniku, školskom psihologu, pedagogu, samo nemojte to da tajite. Imate mobilne telefone, kompjutere i internet, imate načina da dođete do informacija gde da tražite pomoć. Ne dajte da vam zlostavljači zagade i jedan jedini trenutak vašeg života. Roditelji, posmatrajte svoju decu i razgovarajte s njima, a ako primetite neke povrede, saznajte kako god znate na koji način su nastale – ako vam je nešto sumnjivo, vodite dete kod lekara. Prosvetni radnici, svi stručni ljudi koji radite sa decom, gledajte ih kao blago koje vam je povereno na brigu i staranje. A zlostavljači neka znaju da su zlostavljači ovog dečaka kažnjeni i ja bih voleo da svako ko zlostavlja druge prođe isto tako. Nema opravdanja i nema razloga za nasilje: ako nekoga ne volite, nemojte se družiti s njim.

O tome kako pomoći detetu žrtvi vršnjačkog nasilja, pisali smo i ovde.

 

G. P. F

Projekat „Kvalitetnim informisanjem protiv vršnjačkog nasilja“ sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

There are no comments yet. Be the first to comment.

Leave a Comment