SOS telefon i ja – VELIKO DRAGOCENO ISKUSTVO

Za problematiku SOS telefona počela sam da se interesujem davnih osamdesetih godina prošlog veka, kad sam pročitala jedan članak u zagrebačkom listu „Svijet“ koji se bavio upravo ovom temom. Tada sam shvatila da je solidarnost – osnovni uslov za uspeh.

Nekada

U to doba, u ondašnjoj SFRJ, SOS telefon u naznakama imala je samo Ljubljana. Postojala je, istovremeno, jedna „vruća“ (što znači: hitna a ne nešto drugo) linija u Subotici: zbog velikog broja samoubistava, gradske vlasti su uvele jedan broj na koji su noću mogle da se jave osobe umorne od života i oni koji pokušavaju ili su već pokušali da prekrate svoj život. Svi, dakle, ne samo žene koje su preživele nasilje. Prvi SOS telefoni osnovani su u Beogradu početkom devedesetih zahvaljujući naporima malobrojnih ali veoma upornih ženskih grupa i inicijativa i njihovih još malobrojnijih muških saveznika. Država se raspala; stigle su izbegličke kolone; inflacija je svela plate na cenu dve jabuke; politički obračuni i ubistva bili su gotovo svakodnevni; ali, u tom haosu, bilo je i onih koji su gledali prema vremenu u kome društvo mora da se obračuna s nasiljem prema ženama. Te junakinje i junake, grupe i inicijative, upoznala sam licem u lice na jednom seminaru u januaru 1998. godine. Tu su, u prostorijama Asocijacije za žensku inicijativu u Beogradu, bile okupljene predstavnice grupa i organizacija o kojima sam do tada čitala u dnevnoj štampi: SOS telefona, Autonomnog ženskog centra, Žena u crnom, Incest trauma centra, Savetovališta za žene, Ženskih studija i mnogih drugih, većinom iz Beograda ali i iz drugih mesta. A, što je najbolje, postojala je tada i dobra volja da se ženske organizacije osnivaju i da se stvara „mreža“. Tako smo mi Kikinđanke osnovale iste godine Žensku alternativnu radionicu – ŽAR, kako su nas obično zvali, i tokom godina organizovale mnoga gostovanja profesorki, umetnica, lekarki, pravnica i psihološkinja koje su se bavile problematikom nasilja nad ženama. Nisu izostali ni muškarci koji su kao policijski inspektori, lekari i instruktori samoodbrane imali šta da kažu o ženama, nasilnicima i odbrani od nasilja. Nizala su se predavanja, prezentacije, radionice, otvorile smo mnoge teme, navukle gnev nekih struktura u našem malom gradu, a zadobile puno poštovanje nekih drugih; ali, sve je to bilo uvod u ono čemu smo sve stremile: osnivanje prvog SOS telefona u Kikindi. Primer nam je prestavljao ne samo Beograd, gde su žene mogle da se obrate raznim organizacijama i stručnim ženama i aktivistkinjama u njima – nego je i opština Vlasotince, sa 5.000 stanovnika, već imala svoj SOS telefon. To nije moglo tako da ostane.

Srećna okolnost u celoj priči bile su činjenice, prvo, da je dr Vera Litričin, jedna od osnivačica beogradskog SOS telefona, Kikinđanka, a drugo, da je prof. dr Svenka Savić s novosadskih Ženskih studija u to doba redovno dolazila u Kikindu da drži predavanja i podržava osnivanje ŽAR. Ona se prihvatila da nas upozna sa ženama koje će nam držati obuku. Tako smo mesecima dolazile na časove, nekad radnim danom, nekad vikendom, kad je našim predavačicama bilo zgodno da dođu u Kikindu, u mali stan koji smo zvale „Sigurni ženski proctor” prema istoimenom projektu za koji nam je sredstva obezbedila međunarodna humanitarna organizacija OXFAM. Naša mala grupa – Nada Zorić, psihološkinja, Biljana Iličić, aktivistkinja i organizatorka, Marta Ištvan, Milena Pajtašev, Snežana Šućurov, ja i još nekoliko nas ulazile smo u problematiku s kojom se nijedna od nas nije srela tokom školovanja. Stevanka Lepar, prva predsednica ŽAR, žena koja je vek provela na teškim fizičkim poslovima, podržavala nas je s takvom energijom i ženskom solidarnošću kakvu nisam videla kod mnogih nazovi intelektualki koje su otvoreno prezirale i nas i žene žrtve nasilja. Predavanja i vežbe  držale su nam dr Vera Litričin, prof. dr Sonja Drljević, prof. dr Zorica Mršević, prof. dr Svenka Savić, Lepa Mlađenović, dr Slobodanka Marković  i još čitava plejada sjajnih žena koje su nas suočile s podatkom da je nasilje u društvu, osobito nasilje prema ženama – ogromno.

Konačno, SOS telefon

Prvi SOS telefon u Kikindi zvanično je proradio 8. januara 2001. godine. Imale smo dakle broj, stan u kome smo dežurale, aktivistkinje, teoretsko znanje i evo nas, čekamo pozive a mediji su nas nadaleko izreklamirali i dale smo nebrojeno mnogo izjava. Telefon je tokom prvih pola sata dežurstva – bio nem dok smo ga probadale nestrpljivim pogledima, a nervoza i trema rasla. Onda je usledio prvi poziv – informativan, ništa strašno, žena je htela samo da zna kad nam je radno vreme, pa da se obrati. I tako prva dva, tri termina. Pozivi iz radoznalosti, pozivi podrugljivi, pozivi od svih kojima je u tom trenutku bilo dosadno a negde je pročitao naš broj, pošto je flajerima s brojem bio zasut deo grad. Onda, posle nekoliko dana, dežuram ja i javlja se – devojčica od jednaest godina, pita da li može da razgovara i plače.

Noge su mi se odsekle iako sam sedela. U mislima sam prizvala sve što sam ikad čula i pročitala o nasilju, naštelovala glas na najljubazniju notu (godine rada na  radiju) i rekla “Izvolite, slušam Vas”.

Moja sagovornica je ispričala šta se dogodilo: prolazila je kroz jedan park u Kikindi (a nema ih mnogo niti su veliki) rano ujutro, idući kod neke rođake i tu u parku srela je odraslog muškarca u sportskoj opremi koji je skinuo svoj šorts i pokazao joj intimne delove. Takvi ljudi nazivaju se egzibicionistima i klasična pravna nauka ne smatra ih za osobito opasne, ali, u pitanju je ovde bilo dete koje je doživelo šok. Polako sam je pitala šta se dogodilo dalje. Devojčica je odlučno prošla pretvarajući se da ništa nije videla, ali, kad se dovoljno udaljila, potrčala je što je noge nose. Pred kućom svoje rođake stajala je neko vreme, dok nije prestala da plače, tek onda je ušla. Nikom od svoje porodice nije ispričala ovaj slučaj, koji se dogodio – kad je imala osam godina. Tri godine se dete mučilo sa ružnom tajnom, nikom nije smelo da se poveri plašeći se osude.

Pa sad, pitaće neko, šta se tu tako strašno dogodilo, kad onaj lik što skida gaće nije ni prišao devojčici niti ju je dodirnuo? E, tu je došla do punog izražaja obuka i ono što su nas naše edukatorke naučile: nasilje ne mora nužno da bude fizičko da bi proizvelo bol, stid i patnju.

Kasnije su se javljale različite žene, od devojaka do osamdesetogodišnjakinja koje njihova deca hoće prisilno da smeste u dom da bi preuzela imovinu; udatih žena koje godinama trpe batine i uvrede; silovane žene, u kući ili na radnom mestu; žene sa teškim psihičkim i fizičkim posledicama nasilja; jedna Kikinđanka od 26 godina ostala je gluva na jedno uho kad je muž tresnuo njenom glavom o regal; o batinama, uvredama, pretnjama slušale smo na svakom dežurstvu, a u ono doba zakoni o porodičnom nasilju još su bili u sferi naučne fantastike. Javljali su nam se, izuzetno, i muškarci: dečaci koje su roditelji tukli, momci koje su vršnjaci zlostavljali, stariji ljudi koje su mlađi članovi porodice ostavljali na cedilu. Ponekad su se javljale žene koje nisu doživele nasilje, ali su bile u dubokoj nedoumici povodom neke pravne stvari ili zato što nisu razumele ponašanje svojih muževa, očeva, braće, sinova, kolega ili šefova. Smatram da i za ove teme treba otvoriti telefon, recimo “prijateljski telefon” koji će se baviti različitim temama i kategorijama korisnika.

I znate šta? Sve i jedna žena koja se ikad obratila našem SOS telefonu optuživala je za nasilje – sebe. I danas se mnoge žene vrte u tom začaranom krugu preispitivanja, samooptuživanja, beznađa i opravdavanja nasilnika.

Godine sam provela kao koordinatorka SOS telefona pre nego što je ta dužnost prešla na nove snage. Nažalost, prvi SOS telefon nikad nije imao podršku nijedne od vlasti u Kikindi – ni DOS ni SRS ni bilo koje druge koje su se kasnije menjale u našem gradu. U prvi SOS telefon ulagali su strani donatori, prvenstveno OXFAM, ali iz domaćih izvora nismo dobile ni 100 grama kafe iako se svaka vlast hvalila našim dostignućima i pominjala nas u izveštajima. Tako je ŽAR vremenom utrnuo.

Drugi SOS telefon na kome sam volontirala radi u okviru kikindskog Centra za podršku ženama. Opet malobrojna grupa ali odlično snabdevena znanjem i okuražena značajem koji SOS telefon dobija u svetlu novih propisa, prvenstveno Zakona o sprečavanju porodičnog nasilja. Iako žene koje zovu reaguju isto, optužujući za nasilje najpre sebe pa tek onda nasilnika, barem smo mogle da im kažemo da postoje novi propisi i da se obrate policiji. Novost je da se nasilnici ne zadovoljavaju time da ženama prete “ubiću te” nego zaista pokušavaju ubistvo, na različite načine. Jedna sugrađanka koja nam se obratila umalo nije poginula od bombe koju je muž bacio na nju i zajedničkog sina, a spasla se samo zahvaljujući tome što je sin brzo reagovao i majku izbacio kroz prozor a i sam iskočio. Kuća je otišla u paramparčad, ali, policija je reagovala, nadležni su preduzeli šta je potrebno i bombaš je sada iza sedam brava. Ne završavaju se sve priče ovako. Modrih, povređenih, prebijenih žena ima i dalje. Mnoge bi se razvele, ali, nasilnik preti da će ubiti nju, decu i njene roditelje. Druge nemaju prihode, kuda da idu, ko da ih primi kao podstanarke, još sa decom? Neke terorišu roditelji, češće očevi; neke bivši i sadašnji partneri; nasilje se preliva po celom društvu kao poplava, a nešto od toga bude i prijavljeno – SOS telefonu, policiji, tužilaštvu ili Centru za socijalni rad.

Šta sam naučila radeći na SOS telefonima?

1. Žene za nasilje optužuju ili svoje ponašanje ili lošu sreću (karmu, sudbinu, porodično prokletstvo).
2. Žena želi da nasilje prestane, ali se veoma teško odlučuje da ga prijavi policiji, koja ima pravo i dužnost da postupa prema nasilniku (na primer, da ga uhapsi).
3. I ako žena prijavi nasilje, moguće je da nadležni ne reaguju (slučajevi kad su žene ubijene u institucijama – sudu i Centru za socijalni rad).
4. Žena može da odustane od prijavljivanja nasilnika, upravo zato što se boji da bi nasilje moglo da postane još gore.
5. Žena koja je preživela nasilje vrlo često se i fizički razboli.
6. SOS telefonima se javljaju i žene koje nisu preživele nasilje, nego su u nedoumici zbog nekog, na primer, pravnog ili zdravstvenog problema.
7. Za žene koje neguju teške nepokretne ili duševne bolesnike valjalo bi formirati posebne SOS telefone sa timovima stručnih osoba koje bi ih hrabrile.
8. Volonterkama na SOS telefonima ponekad je potreban odmor od zastrašujućih priča koje slušaju i teških razgovora koje vode. U jednom trenutku primećuju da više nisu u stanju da se opuste, spavaju loše i ne uspevaju da se odmore, ne mogu da razmišljaju ni o čemu osim o sudbinama žena s kojima su razgovarale. To se zove burning –out (kod nas prevedeno kao “sindrom sagorevanja”) i pogađa sve koji rade s ljudima, pre ili kasnije.
9. Saradnja i solidarnost među volonterkama su neophodne, a korisno je kad se ove osobine prošire na ceo krug ljudi s kojima se družimo.
10. Nasilje “cveta” u strahu i tišini – ponekad je neophodno napraviti buku i zataškanim tajnama omogućiti izlaz pred lice javnosti.
11. Koliko god ima nasilja u društvu, ima i dobrih ljudi. A male odgovorne grupe menjaju sve(s)t.

Dakle, bogato sam nagrađena za svoj rad na SOS telefonima – velikim i dragocenim iskustvom.

G. P. F.