Sajber nasilje boli kao i stvarno

Sajber nasilje boli kao i stvarno

December 11, 2018 , In: Supermama , With: No Comments
0

Sa pojavom društvenih mreža, koje najviše i koriste deca i mladi, ostalim vrstama nasilja pridružilo se i tzv. sajber nasilje, odnosno nasilje na internetu. Šta karakteriše ovu vrstu nasilja, kakve ono posledice izaziva po decu i kako roditelji da pomognu detetu žrtvi sajber nasilja… Razgovarali smo sa dr Zoranom Milivojevićem, našim poznatim psihoterapeutom i jednim od najboljih poznavalaca dečje duše i odnosa dece i roditelja.

U čemu je specifičnost nasilja nad decom na internetu, u odnosu na ono koje se dešava u realnom životu?

Da bi došlo do nasilja na socijalnim mrežama mora da postoji odnos između deteta i nekog pojedinca ili grupe. Nasilje nad decom na socijalnim mrežama se po mnogo čemu razlikuje od nasilja u stvarnom životu, ali su često posledice po dete vrlo slične. Kako reč nasilje ukazuje na korišćenje neke sile, preko interneta se ne koristi sila, nego se upućuju poruke. Drugim rečima, u pitanju je psihičko nasilje ili preciznije ponižavanje, ismevanje, preziranje, ignorisanje i odbacivanje. Po pravilu, ovu vrstu nasilja koriste drugi mladi sa kojima je mlada osoba u kontaktu, bilo da je s njima povezana u stvarnom životu, na primer u školi ili kraju gde žive, bilo u nekoj interesnoj grupi koja se „sastaje“ na internetu. Što su mladoj osobi važniji oni koji nad njom vrše nasilje, što ona više želi da pripada toj grupi, to joj teže pada sajber nasilje koje doživljava.

Deca i mladi imaju potrebu da pripadaju grupi mladih i žele da u toj grupi budu uvaženi, da imaju određeni status. To im je veoma važno u razvojnom smislu, jer upravo na osnovu toga što ih drugi prihvataju, mladi izgrađuju stav prihvatanja prema samima sebi. Odbacivanje, ponižavanje, šikaniranje utiče na ovaj proces i traumatizuje mlade ljude.

Odraslima ne pada na pamet da dete koje je samo u svojoj sobi u roditeljskom domu, što je oaza sigurnosti, samo zbog toga što je na socijalnoj mreži, može da bude pretvoreno u žrtvu svakolikog nasilja, da bude traumatizovano i osramoćeno. Roditelji još nedovoljno razumeju da su se mnoge interakcije mladih preselile na socijalne mreže i da su emocije koje dete doživljava u ovim interakcijama veoma jake.

Po čemu, odnosno po kakvom ponašanju deteta, roditelji mogu da posumnjaju da je ono bilo žrtva sajber nasilja?

Kada se detetu dogodi nešto negativno, ono na to reaguje neprijatnim osećanjima, promenom raspoloženja i ponašanja. Dakle, roditelj koji prati svoje dete će primetiti da je ono drukčije, da je promenilo svoje uobičajeno ponašanje. Roditelj tada ne može da zna šta se tačno desilo, da li je u pitanju sajber nasilje ili nešto drugo, ali će videti da nešto muči dete. Veoma često, deca u pubertetu ne žele da budu deca i da se poveravaju mami i tati, tako da pokušavaju da budu „odrasla“ krijući od roditelja šta se dešava. Ali u dubini, oni žele pomoć, tako da ako ih roditelj malo pritisne da priznaju šta se dešava, tada će se najverovatnije poveriti roditelju.

Da li ovo nasilje izaziva kod dece neke druge posledice i neka drugačija ponašanja, od nasilja u stvarnom životu?

Kada su u pitanju posledice, nema bitnih razlika. Ono što se dogodi na socijalnoj mreži, za dete je stvarnost i ono reaguje na tu stvarnost kao i na svaku drugu. A kada je u nasilnu dinamiku uključen veliki broj drugih mladih, kao pasivne publike, kada se ne oglašava niko od vršnjaka koji bi zaštitio mladu osobu, stao na njenu stranu, suprotstvio se onima koji je vređaju, tada se mlada osoba oseća veoma usamljeno, ranjivo i spremna je da poveruje da ništa ne vredi. Posebno je opasno osramoćenje pred većom grupom vršnjaka, jer nekada to može voditi u pokušaj samoubistva.

Šta da urade roditelji kada posumnjaju i kasnije kada utvrde da je njihovo dete bilo žrtva nasilja na internetu?

Moraju da zaštite dete. Nasilje bilo kog oblika mora da prestane, i tu roditelj ima svoju ulogu. Ali najvažnije je razgovarati, proraditi i obraditi situaciju koja se desila, kako dete ne bi imalo posledice i postalo hronična žrtva te situacije. Ako je potrebno, dete treba odvesti i kod stručnjaka da sa njim porazgovara. Iz svake situacije se nešto može naučiti. Na primer, šta je dete moglo drukčije da uradi u različitim fazama situacije koja se odvijala, kako je moglo da se zaštiti, da ranije potraži pomoć i slično.

Roditelji ovde mogu da naprave dve greške, da precene ili da potcene ono što se desilo. Kada potcenjuju onda kažu „ma šta te briga, oni nisu važni“ i tako nesvesno poručuju detetu da je ono krivo što pravi problem tamo gde ga nema. Ne valja ni kada precenjuju situaciju pa naprave skandal što može činiti da se dete još više stidi ili kada dete tretiraju kao emocionalnog ranjenika čija je trauma toliko velika da mu je upropastila život.

Kako roditelji da pomognu detetu i da ga osnaže kako bi prevazišlo stanje u kome se našlo? Kakav je pristup roditelja u toj situaciji najbolji a šta pak ne bi trebalo da rade?

Problem sa decom je to što ona nemaju izgrađenu logiku i što nemaju dovoljno informacija o važnim životnim pitanjima. To je razlog što ona pogrešno zaključuju i nekim događajima pripisuju veoma veliki značaj, zbog čega i imaju veoma snažna osećanja. U tom slučaju roditelj treba da porazgovara sa detetom, da sazna šta se tačno desilo i kako je dete to doživelo i razumelo. Nakon toga, roditelj treba da koristeći svoje znanje i logiku odraslog pomogne detetu da „svari“ situaciju ili događaj kako ga ne bi traumatizovalo. Nekada to liči na hranjenje ptića od strane ptice. Kako ptić nema enzime da svari neku hranu, odrasla ptica je proguta, a kada dođe u gnezdo tada je polusvarenu stavlja iz svojih usta u usta ptića. Na sličan način deluje i roditelj koji pomaže detetu da situaciju shvati na pravi način i da joj pripiše onu važnost koju zaslužuje.

Tipična greška deteta u razmišljanju jeste da to što ga neko, bilo pojedinac bilo grupa, ne prihvata ili ga odbacuje, počne da doživljava kao dokaz da ono nije dovoljno dobro. Ono što smo naučili o ovakvim situacijama jeste, da nije situacija ta koja kasnije dugoročno negativno deluje na dete, već da problem zapravo prave pogrešni zaključci deteta o sebi, drugima i važnim životnim pitanjima. Zato je glavni zadatak roditelja kod svakog oblika nasilja, da spreči da dete iz određene situacije izađe sa pogrešnim zaključcima kojih će se kasnije u životu držati.

Veoma često je važno i da roditelj direktno zaštiti dete, da zapreti nasilnicima, da obavesti školu ili nekada i policiju. To je dobro, ali uvek je najvažnije razgovarati sa detetom, pomoći mu da situaciju shvati na pravi način, sprečiti ga da postane žrtva.

Takođe, treba razumeti da je često nasilje na socijalnim mrežama samo nastavak neke dinamike koja postoji u stvarnom životu. Oni koji vrše nasillje, ponižavaju, ismevaju i slično, veoma često imaju neprijateljski odnos prema detetu koji je formiran u stvarnom životu. Iza izraženih prezira i mržnje, često se kriju ljubomora i zavist. To je važno jer ne treba ograničiti stvar samo na sajber nasilje, već razmišljati i o situaciji u stvarnom životu.

Kako roditelji da pomognu da se dete vrati korišćenju interneta bez straha i treba li kasnije da nadziru njegov boravak na internetu?

Kada je na socijalnoj mreži došlo do nasilja, kao rezultata odnosa koji postoje u stvarnom životu u školi, tada treba gledati iza sajber nasilja. Deca su ranjiva, ali su i otporna. Kada im se pomogne da razumeju šta i zašto se nešto desilo, tada postaju otpornija na slične situacije. Najvažnije je da znaju da mogu da se obrate roditelju za pomoć, da znaju da će ih on razumeti i zaštititi.

 

Redakcija ŠŽŽ

Projekat „Informisanjem i edukacijom protiv vršnjačkog nasilja“ sufinansiran je iz budžeta Grada Novog Sada – Gradske uprave za kulturu i informisanje.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

There are no comments yet. Be the first to comment.

Leave a Comment