Prijava nasilja nije tužakanje!

Deci treba staviti do znanja da nasilno ponašanje ne sme da se toleriše i nemo posmatra, već da mora da se prijavi. I objasniti im da prijava nasilja nije tužakanje

Živimo u društvu koje je toliko otupelo na nasilje da je situacija više nego zabrinjavajuća. Visok stepen tolerancije na nasilno ponašanje primećuje se kod građana svih životnih doba – dece, adolescenata, odraslih, ali i u institucijama koje bi trebalo da se zalažu za iskorenjenje ovog društvenog problema.

Generalno smo inertni prema nasilju

Setite se slučaja iz aranđelovačke tehničke škole, gde je troje mladih šamaralo šesnaestogodišnju B. N. dok su ostali “drugari” iz razreda snimali telefonom i navijali ili “samo” posmatrali mučenički čin. Slična situacija odigrala se i u Sremskoj Mitrovici – maloletna braća, dvanaestogodišnji K. S. i četrnaestogodišnji G. S. skinuli su trenerku i donji veš jedanaestogodišnjem A. I. i dodirivali ga po genitalijama naočigled druge dece. Dok se A. I. opirao, niko od prisutne dece nije pokušao da mu pomogne da se odbrani od nasilnika. Pomoć nije pružena ni petnaestogodišnjoj Beograđanki koju je u tramvaju polno uznemiravao tridesetsedmogodišnji M. I. Kako je izjavila, iako je dozivala saputnike i pokušavala da uspostavi kontakt očima sa njima, niko od prisutnih (mahom starijih osoba) nije pokušao da je odbrani. Što se institucija tiče, i one su zakazale u mnogim slučajevima vršnjačkog i porodičnog nasilja. Upravo zbog propusta u školama i ustanovama socijalne zaštite tragično su nastradali Aleksa Janković, Aleksandar Vrtulek, Maja Đorđević, Mihailo Nikolić.. Nažalost, ovo nabrajanje moglo bi se nastaviti, jer situacija u kojima je izostala reakcija okoline na nasilje (i to onih medijski propraćenih) bilo je na desetine. Ali, i iz ovih pomenutih primera lako je zaključiti da je nasilje postalo naša svakodnevica, nešto sa čim smo se saživeli i protiv čega se ne borimo.

Posledice najviše snose školarci

Zašto baš oni? Vršnjačko nasilje iz dana u dan uzima maha, trenutna zvanična statistika kaže da je svako četvrto dete izloženo nasilju u školi, a strahuje se da će u budućnosti još veći broj školaraca biti izložen nekom obliku vršnjačkog nasilja. Jedan od razloga rasplamsavanja ovog društvenog problema upravo je to što među decom i mladima iz osnovnih i srednjih škola posebno vlada trend neprijavljivanja nasilnika. Da li zbog neprepoznavanja nasilnog ponašanja ili iz straha da ne navuku gnev nasilnika na sebe i da ne budu etiketirani kao tužibabe, cinkaroši, tasteri ili kako se već u njihovom slengu naziva osoba koja prijavljuje nedolično ponašanje drugih, veliki broj učenika ne prijavljuje slučajeve vršnjačkog nasilja. Samim tim što prikrivaju nasilnike, oni u neku ruku doprinose širenju ovog problema, rizikujući da jednog dana i sami postanu nečije žrtve.

Oslobodite dete neosnovanog pritiska

Za početak, ako vaše dete smatra da prijava nasilnog vršnjaka predstavlja tužakanje, razuverite ga. Objasnite mu da bi tim činom, baš naprotiv, pokazao koliko je brižan i požrtvovan drug, jer bi podstakao odrasle osobe da se uključe u rešavanje problema i pruže pomoć žrtvi.

Naučite ga da prepozna i prijavi nasilje

Drugi zadatak koji je pred vama jeste da objasnite detetu šta predstavlja, a šta ne predstavlja vršnjačko nasilje, u koje konflikte ne treba da se meša, a koje je dužno da prijavi… Rezultati anketa i istraživanja sprovedenih na nivou više škola pokazali su da dosta dece ne prepoznaje određene nasilne obrasce ponašanja i komunikacije i da ih zbog toga ne prijavljuje. Mnogi školarci blaže oblike vršnjačkog nasilja, kao što su bacanje stvari, lupanje čvegera, ogovaranje i izopštavanje iz društva doživljavaju kao zezanje i kul ponašenje, pogotovo ako ih sprovodi neko ko je popularan u društvu.

Šta sve MORA da se prijavi?

Svakako da dete ne treba da trči razrednom starešini da kaže kako je jedan drug udario čveger drugom koji se ošišao, niti da prijavljuje to što su se dvojica vršnjaka sporečkala. Ali, ono bi moralo da odreaguje (u smislu da prijavi odrasloj osobi) kad se nedopustivi obrasci ponašanja kontinuirano ponavljaju između određenih učenika – primera radi, ako primeti da jedan ili više drugova stalno “ćuškaju”  i guraju u prolazu istog dečaka ili devojčicu, ako mu/joj uništavaju imovinu, vređaju ga/je, ismevaju, nagovaraju druge da ne komuniciraju sa njim/njom, itd… Osim sukoba koji se ponavljaju među jednim istim učenicima, recite detetu da bi trebalo da prijavi i slučajeve čupanja za kosu, šamaranja, šutiranja, pljuvanja, skidanja odeće i druge vidove polnog uznemiravanja. Makar da se dogode i samo jednom, ovakvi slučajevi ne smatraju se vršnjačkim konfliktom, a mogu ostaviti stravične posledice na žrtvu, pa zahtevaju hitnu reakciju.

Igrajte na kartu odgovornosti

Često pričajte sa detetom na ovu temu i ponavljajte mu da je njegova obaveza da prijavi svaki slučaj vršnjačkog nasilja razrednom starešini, pogotovo ako sumnja da on nije upoznat sa problemom. Ukoliko se boji da neko od njegovih vršnjaka ne sazna da je prijavio druga nasilnika, recite mu da uvek može vama da poveri ovakvu tajnu, pa da ćete vi nastavniku skrenuti  pažnju na problem, obavezujući ga da ne odaje izvor informacija.

Ne dozvolite mu da izigrava medijatora

Poslednji, ali ne i manje važan savet glasi – istaknite detetu da ne sme da staje između sukobljenih vršnjaka u nastojanju da ih pomiri, da ne bi ispalo kolateralna šteta. Recite mu da je s njegove strane sasvim dovoljno da diskretno prijavi problem koji je zapazilo, a da će medijaciju dalje obavljati osobe koje su obučene da konstruktivno rešavaju konflikte – pedagog, psiholog, vršnjački edukatori…

O vršnjacima edukatorima, čitajte u tekstu “Sve što treba da znate o vršnjačkoj medijaciji”

Tekst je napisan u saradnji sa Jelenom Brkić Zlatkovom, profesoricom srpskog jezika i književnosti u Planjanskoj gimnaziji i predsednicom Udruženja građana ”Svet reči”.

Milena Pilipovoić

Projekat „Kvalitetnim informisanjem protiv vršnjačkog nasilja“ sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.