Prevencija – da ne bismo imali male zlostavljače

Prevencija – postavljanje granica, briga o drugima i obaveze

November 23, 2018 , In: Supermama , With: No Comments
0

Moguće je – uz sve uslove u kojima živimo – vaspitati decu da ne postanu zlostavljači i odgovornost za to snose svi odrasli ljudi s kojima je dete u kontaktu. Postavljanje granica, briga o drugima i obaveze – suština prevencije nasilništva

Roditelji, prosvetni radnici i svi odgovorni ljudi brinu da deca ne postanu nasilnici i zlostavljači, nego, naprotiv, dobri ljudi, koji imaju saosećanja sa drugima i koji neće povrediti drugo dete, mučiti životinje ili se otisnuti u svet kriminala. Mark Tven, autor „Toma Sojera“ i „Haklberi Fina“, koji kroz svoja dela pokazuje vrlo strog način vaspitavanja dece u ono doba, uz skoro svakodnevne batine i kazne, smatrao je da dobro vaspitanje deteta uključuje tri stvari: ljubav, vreme i disciplinu. S obzirom na to da roditelji, u današnjem kapitalizmu kod nas, ne mogu da pruže detetu nijednu od ove tri stvari, preostaje da se celo društvo i svi odrasli ljudi koji dolaze u kontakt s decom angažuju u ozbiljnoj prevenciji nasilja, od prvih dana detetovog života.

Hermina Čemere, direktorka Osnovne škole “Feješ Klara” u Kikindi, kaže da sve počinje iz porodice, pa i vaspitanje dece da ne budu nasilna.

– Ako porodica sarađuje, rad naših stručnih timova je u startu lakši. Dete treba da ima pozitivne primere, odrasle koji stalno razgovaraju s njim. Važno je i da se detetu ponude raznovrsne i mnoge aktivnosti u slobodno vreme, sport, muzika, folklor. Deca koja idu na takmičenja, koja su dobra u nečemu – po pravilu nisu nasilna. Svakako dajem prednost individualnom razgovoru, a časovi odeljenskih starešina, građanskog vaspitanja, pa čak i književnosti pomažu da deca pozitivno ponašanje prihvate kao svoje.

  1. Saradnja škole i porodice je neophodna.
  2. Usmeravanje deteta na prijatne aktivnosti u kojima može da pokaže koliko je dobro je potrebno, korisno i daje rezultate
  3. Svaka prilika je dobra da se deca usmere na društveno prihvatljivo ponašanje.

Jelena Morotvanski Blat, pedagog, zapaža da mnoga deca dolaze u školu ne noseći od kuće dovoljno samopouzdanja, tako da i na sitan konflikt reaguju nasilnim ponašanjem, često ne shvatajući da tako stvaraju i sebi i drugima velike probleme.

– Uvek ih pitam: a gde vam je granica između igre i tuče? Tražimo uzrok, ono što izaziva nasilno ponašanje kod deteta, jer, nasilje je uvek samo posledica nečega. Sva deca se bore za sebe, samo treba pronaći pozitivan model ponašanja. Ako već ima idole, neka to budu dobri idoli. Dete treba da ima osobu od poverenja kojoj može da kaže sve. Često deca nisu ni svesna kakve posledice može da izazove njihovo nasilno ponašanje. Nekad veruju da se samo brane, štite svoj integritet. Dežurstva u školi su nam izuzetno bitna, a šta god da se desi, deca dolaze na individualni razgovor. Kolege sarađuju i sarađujemo i razgovaramo s roditeljima. Ako s roditeljima uspemo da ostvarimo normalan kontakt, obično bude sve u redu.

  1. Gruba igra može da bude uvod u vršnjačko nasilje.
  2. Borba za sebe, svoj integritet i status – nije nasilje sve dok ne povređuje druge.
  3. Deca iz porodice često ne stiču samopouzdanje.
  4. “Idoli” i slavne ličnosti kojima se deca dive treba da budu pozitivni primeri.

Tomislav Čeleketić, dramaturg iz Zagreba, često angažovan u organizaciji dečjih koncerata i predstava, smatra da jedinstven i brz „recept“ za odgajanje deteta koje ne zlostavlja druge ljude – ne postoji.

– Internet i popularna (čitaj: upitna) psihologija nude pregršt brzih (opet čitaj: upitnih) rešenja za apsolutno sve: „kako uočiti sociopatu u par jednostavnih koraka“, „otkrijte da li vaša simpatija gaji recipocitetna osećanja na osnovu zevanja na žurci“, „smehom protiv kancera“, pa što onda ne bi nudili i brze (smuti pa prospi) recepte za uočavanje zlostavljačkih tendencija kod sopstvenog potomka. Svakako ako uočite da je dete neispavano, biće da je zlostavljač, zato ga nežno pomilujte, dajte mu da gaji neki fikus, te razumite i uvažite njegove potrebe – i dete će prestati da bude zlostavljač. Pre nego što se upustimo u ovu sumnjivu rabotu, obavimo najpre razgovor sa sobom u ogledalu: ja sam čovek, dakle, grešim, i možda sam napravio neki propust u vaspitanju, zbog kojeg moje dete sada vapi za nečim, a to pokazuje kroz demonstraciju sile na slabijima, ili, popularno rečeno, na različitima. Nakon što oprostimo sebi tu podmuklu i hroničnu ljudskost, lakše ćemo se nositi i sa detetovim problemima, obećavam. Moje dete je uvek moje i uvek je u pravu, i zato: poslušajte malo i šta drugi ljudi kažu. Slobodno malo pratite svoje dete, proverite mu telefon (koji ne bi ni trebalo da ima) ili FB stranicu. Znam, znam, saveti o špijuniranju deteta, to se ne sme, ugrožavaju se prava i gluposti. Ma hajde! I dalje svi to radimo. Dete će nam prebaciti zbog toga i ulaziti u bespotrebne rasprave sa nama? To se zove roditeljstvo! Ja svom detetu nisam prijatelj, već roditelj, i ne treba da ga uljuljkujem u lažan osećaj sigurnosti nego da ga vaspitam kako sutra ne bi pao na teret društva. Dobro, pošto smo obavili ovo s(r)amotno istraživanje, i utvrdili da nam dete nije zlostavljač, možemo malo da odahnemo. Ako smo utvrdili da jeste, moramo zasukati rukave. Svakako da preliminarni razgovor ne gine. Takođe i ne radi. Onda treba videti ne DA LI, već KOJU slobodu treba detetu oduzeti. Zlostavljač postaje zlostavljač jer smo mu mi dozvolili, dozvolilo mu je društvo jer ga nije kaznilo kada je shvatilo da on zlostavlja, dozvolili su mu nadležni odrasli koji su sve pripisali fazi i pubertetu. Roditelji, nema takvog razgovora koji bi ovo rešio. Zlostavljač će shvatiti šta radi i kakav bol nanosi tek kad bude na drugom kraju tog odnosa zlostavljač – žrtva. Mogućnosti su brojne – kaže Čeleketić, napominjući da se ne zalaže za fizičko kažnjavanje, ali se zalaže za kažnjavanje zlostavljača.

  1. Biti roditelj, znači praviti i greške i propuste.
  2. Biti roditelj, znači po potrebi i ograničiti detetu izlaske ili neku drugu pogodnost.
  3. Ako je dete zlostavljač, razgovori obično nisu dovoljni da bi prestalo.
  4. Postoje načini da se dete zamisli o svojim postupcima prema slabijima i drugačijima.

Eva Šili, tehnička sekretarka Kulturno-umetničkog društva „Eđšeg“ u Kikindi, ima donekle drugačiji stav:

– Dobrim primerom se vaspitava. Od malena treba kod deteta razvijati ljubav prema raznim stvarima. Sva deca, svi mi imamo negde u sebi to zrnce nasilnosti, ali, nikako ne treba dozvoljavati da se to razvija. Ne smeju se deca ostavljati bez kontrole barem do završetka osnovne škole. Eto, neka se bave muzikom, folklorom, neka imaju svakodnevne obaveze i raspored, pa neće postati nasilnici.

Ima načina da se izgradi društvo ako ne sasvim bez nasilja, a ono bar sa značajno smanjenim udelom nasilja. “Fotogenično to nije i traži godine”, što reče nobelovka Vislava Šimborska, ali, što pre počnemo, pre ćemo i videti rezultat.

 

G. P. F.

 

Projekat „Kvalitetnim informisanjem protiv vršnjačkog nasilja“ sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

There are no comments yet. Be the first to comment.

Leave a Comment