Odgovori psihologa na najčešća pitanja roditelja u vezi sa vršnjačkim nasiljem

Prosledili smo psihologu Aleksandri Birti Ilić pitanja o vršnjačkom nasilju koja su preplavila internet i evo šta je odgovorila

Kako da postupe roditelji čije dete odbija da ide u školu jer trpi nasilje od vršnjaka? Treba li da mu dozvole da ostane kod kuće dok zaposleni u njoj ne reše problem sa problematičnim detetom ili da ga prebace u drugu ustanovu? Ili ove opcije predstavljaju bežanje od problema?

Ukoliko je visok stepen nasilja prema detetu i ako postoji veliki rizik da će ono opet biti izloženo nasilju kad ode u školu, nije loša ideja da ostane kod kuće nekoliko dana, pod uslovom da se za to vreme proaktivno reaguje.

Ukoliko to već nije urađeno, roditelji obavezno moraju zahtevati reakciju škole. Ono što se u toj situaciji može uraditi jeste da se obave zajednički razgovor stručnog osoblja sa oba deteta i njihovim roditeljima, pojedinačni razgovori sa decom i roditeljima i prijava policiji. U zavisnosti od ishoda razgovora, kreiraju se dalji koraci. Ako mogu doći do roditelja deteta koje vrši nasilje, roditelji i sami mogu organizovati međusobni razgovor. Ali, tu uvek postoji rizik da on neće proteći na konstruktivan način. Stručno lice koje prisustvuje razgovoru ima ulogu medijatora, te na smislen i funkcionalan način vodi tok razgovora.

Ono što je važno napomenuti je da u svemu učestvuje i dete, a ne da roditelji sami rešavaju problem.

Cilj je da dete nauči samo da izađe na kraj sa svim problemima, pa i sa ovim.

Prebacivanje žrtve ili nasilnika u drugu školu je jedno od krajnjih rešenja i preduzima se tek nakon što se iscrpe sva druga rešenja. Hitno, preuranjeno prebacivanje deteta koje je žrtva u drugu školu, može se doživeti kao bežanje od problema, obzirom na to da u toj situaciji nisu preduzete druge moguće mere i da dete nije naučeno kako treba da reaguje u ovakvoj situaciji ako se ona ponovi.

Sa svih strana čujemo apele stručnjaka da nasilje ne treba rešavati nasiljem. Kako onda da reaguje dete kad ga neko verbalno ili fizički napadne?

Stoji da na nasilje ne treba reagovati nasiljem, ali u praksi to nije tako jednostavno kao što zvuči. Nekad samoodbrana može biti jedino rešenje.

Osnovni zadatak roditelja jeste da nauči dete da nasilje nije ok i da niko ne treba da ga vrši, niti da ga trpi. Ključ je u razvijanju nulte tolerancije na nasilno ponašanje! Tako se povećava verovatnoća da će dete, ukoliko trpi nasilje, imati potrebu da reaguje, a ne da nastavi da ga trpi.

Važno je i razvijati odnos poverenja sa detetom. Od ranih godina roditelji detetu treba da šalju poruke da su tu za njega i da im se ono može poveriti za sve. Uporedo sa tim treba da ga uče samostalnosti, da mu ulivaju veru u njegove sposobnosti, da ga upute kako da prepozna rizične situacije i, s vremenom, da ga osposobe da se samo suočava sa problemima. Samostalnost je posebno bitna u pubertetu, kad deca često gledaju roditelje kao nekoga ko ih ne razume i ko ne zna na pravi način da im pomogne, što naravno često nije tačno.

Dalje, izuzetno je važno naučiti dete da proceni situaciju. U zavisnosti od toga ko vrši nasilje nad njim, kakvo i u kom stepenu, dete može odreagovati na razne načine: može reći ovom drugom detetu da to više ne radi, jer nije u redu, jer mu smeta…, može ga ignorisati, prijaviti razrednom starešini, psihologu ili ispričati roditeljima slučaj, pa da zajedno nađu rešenje. Ako se nasilje dešava van škole, moguće je anonimno ga prijaviti centru za socijalni rad ili policiji.

U slučaju psihičkog nasilja, kad dete trpi vređanja, pretnji i sl, a reči, objašnjenja i ignorisanje ne pomažu, ono slobodno može verbalno odgovoriti „duplom merom“. Nasilnici često ostanu zatečeni ovakvom reakcijom, jer se “hrane” time što se žrtva potrese i iznervira.

Sa druge strane, detetu koje trpi fizičko nasilje, a kom nijedna od ponuđenih mera nije odgovarala, ponekad preostaje samo fizički da se odbrani.

Međutim, i zbog toga je važno još na ranom uzrastu dete učiti tome šta predstavlja fizička odbrana i kad je treba primeniti. Bilo je slučajeva da dete trpi psihičko nasilje i da uopšte ne reaguje ili da reaguje na neadekvatan način na njega, pa da mu se u jednom momentu sve skupi i na kraju on prebije vršnjaka koji je vršio torturu nad njim. Ni to nije dobro. U tom momentu dete žrtva postaje nasilnik, jer je na psihičko nasilje odreagovalo fizičkim nasiljem.

Kako roditelj čije je dete akter nasilja – žrtva ili agresor – da prati celokupnu situaciju? Da li da se vodi onim što mu dete ispriča kad dođe iz škole ili treba svakodnevno da zove razrednog starešinu i raspituje se o proteklim dešavanjima?

Roditelj uvek treba da bude uključen u problem – u potpunosti. To ponekad podrazumeva redovne razgovore sa detetom i osobljem škole, a ponekad „aktivno držanje po strani”. Pod “aktivnim držanjem po strani” misli se na to da se dete posmatra, da mu se šalju poruke da je roditelj tu za njega u svakom momentu i da je uključen u problem, ali da mu se ostavlja prostor da samo rešava neke stvari, u situacijama u kojima je to moguće i potrebno.

Kako postupati sa detetom koje vrši nasilje – treba li ga kažnjavati na neki način ili mu treba pružiti stručnu pomoć?

Ni za rad sa decom koja su žrtve nasilja, ni za rad sa nasilnicima ne postoji univerzalno rešenje. Prvo treba ispitati u čemu leži uzrok nasilnog ponašanja. Neka deca su nasilna jer je to njihova reakcija na poremećene porodične odnose, odnosno na nasilje kom su direktno ili indirektno izložena. Druga su nasilna zbog određenih karakteristika temperamenta, treća tako možda privlače pažnju, a kod četvrtih uzrok problema leži u nedostatku adekvatnih socijalnih veština. U zavisnosti od uzroka, određuje se pristup.

Ono što je sigurno jeste da ovu decu ne treba odmah etiketirati kao nekog ko će uvek biti nasilan i problematičan ili kao nekog kome “nema pomoći” – i odbaciti. Naprotiv, i njima treba pomoći.

Milena Pilipović

Projekat „Kvalitetnim informisanjem protiv vršnjačkog nasilja“ sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.