Psihički. Svakodnevno. U kontinuitetu. U trajanju od godinu dana. Na poslu.
Nije zlostavljanje validno jedino ukoliko ga stavite pod reflektore. Ukoliko mediji bruje. Digne se prašina. Ukoliko je vidno.
Nemam ožiljke spolja. Nemam modrice spolja. Jedina promena, ona najveća koju možete videti je što mi je nestao osmeh. Sve povrede su – iznutra. Veće od svih.
I kada zlostavljanje prestane, misli ne prestaju. I kada glasno izgovoriš – borba tada ne prestaje. Naprotiv, tek počinje. A psiha? Dotad je već dobro izlomljena.
U izveštaju se koriste reči – povišena skala anksioznosti i somatoformnog poremećaja. Povišena skala major depresije. Situacija se odražava na self-percepciju. Doživljaj ugroženosti. Devalvacije. Destabilizacija. Bezvoljnost. Insomnija. Perzistentna anksioznost.
Da li vam je sada jasnije?
#nisisama – bruji na sve strane. A zapravo – jesi. Sve žrtve zlostavljanja same su – ostavljene na milost i nemilost mislima. Vode unutrašnje borbe. Bore se sa depresijom.
Anksioznost je isto česti gost. Terapije su dobar dan. Medikamenti – poželjni da se emocija stiša. Jer organizam vrišti.
Same su u trenutku kada se dešava, iako okružene gomilom ljudi. Same ostaju tek kad izgovore.
Evo, ja sam rekla. Ustala sam i jasno ukazala na zlostavljanje. Napisala. Obratila se. Razgovarala. Ponoviću još jednom – jasno ukazala na zlostavljanje. I ostala sama. Većina je okrenula leđa. Ja sam bila krivac jer sam – rekla. Drugi su slegli ramenima ponavljajući – ne znamo šta da radimo sa njim.
Treći, koji nisu okrenuli leđa, našli su se na udaru i – otišli. Otišla sam i ja. Nakon što je bilo jasno da se zlostavljač štiti. Jer niko ne ustaje protiv sistema.
Dakle – jesmo sami.
Svi mi koji trpimo zlostavljanje.
I nemojte pričati da nismo. To pravo ćete imati onog i samo onog trenutka kada jasno ukažete na zlostavljanje. Kad ne spustite glavu. Kad ne slegnete ramenima. Kad ne okrećete leđa. Kad prepoznate znake, a verujem da ih svi vrlo jasno vidite, i ne odlučite da skrenete pogled. Kad zaista stanete uz žrtve.
Kada žrtve progovore. I kada ne progovore. Kad ustanete protiv sistema i ne dopustite zlostavljanje u kući. Zlostavljanje na poslu. Kad ne ostanete nemi na zlostavljanje u javnom prevozu. Kad ne pojačate televizor da ne čujete buku iz stana pored.
Tada nećemo biti same/sami.
Dokle god se buka diže samo online, dokle god je podrška samo pod hashtag-om, mi jesmo same. Jednako kao što sam ja bila sama.
Ostala sama u trenutku kada sam jasno i glasno ukazala na zlostavljanje na poslu. Kontinuirano, svakodnevno.
Zlostavljač je i dalje tamo. Svi saučesnici, sistem koji ga štiti – i dalje su tamo. Sležu ramenima. I kače #nisisama.
Dokle god su stvari takve – nećemo mi nikada biti bolje. Neće nama kao društvu biti bolje.
Uvek ćemo mi u mislima biti same, ali hajde da makar neke bitke, za dobrobit svih, bijemo zajedno.
Nemojte da se prašina diže samo dok su uperena svetla reflektora. Zlostavljači su uvek budni.
Autorka poznata redakciji
Izvor: LOLA
