Kako godine prolaze, tako se u našem društvu povećava broj ljudi koji nemaju zaposlenje, samim tim ni platu, a za sve dalju penziju nemaju uslove. Strašno je biti nezaposlen u mladosti, ali, kad godine pritisnu a zdravlje ode, bivše radnice i radnici teško mogu i da zamisle takav splet okolnosti u kome će se ikako i igde zaposliti. Sve češće, žene u pedesetim odlaze da rade u inostranstvu – pronalaze snagu u sebi, one su sila koju je nemoguće zaustaviti kada je u pitanju dobrobit porodice
Dovoljno je samo da pomenu ili u CV-ju navedu godinu „proizvodnje“, pa da ih potencijalni poslodavac ne uzme u obzir niti im na bilo koji način odgovori. Tako u gradovima i selima živi – nejasno je kako živi – sve brojniji sloj ljudi koji nemaju nikakav prihod, a država im u toku nezaposlenosti ne isplaćuje nikakvu pomoć. Država nema takvu obavezu prema svojim građanima po sadašnjim propisima, ne pokazuje nikakvu želju niti nameru da im pomogne, a nekako se institucije previše i ne angažuju oko ljudi bez prihoda. Ako nemaju baš nikakvu imovinu, pripadnici ove sve brojnije populacije mogu, sa sto kila obrazaca, da konkurišu za socijalnu pomoć; ali, ako imaju kuću ili stan, nema ništa od pomoći, baš kao da se ciglama od stana ili kuće može platiti račun ili nabaviti hrana.
Ako je porodica imala ikakvu ušteđevinu ili otpremninu, pravo je čudo kako ta suma novca nestaje pred naletom računa i ostalih troškova, na primer, onih za hranu. Zato su ljudi primorani da se snalaze. Muškarci imaju relativno jednostavan izbor: da padnu u depresiju i odlučno odbijaju da se angažuju u bilo čemu; da piju i na taj način se isključe iz života porodice, ako je imaju; ili da se srećno zaposle negde u inostranstvu gde se njihova struka traži i vrate se sa novcem. Žene imaju teži zadatak. Osim što su odgovorne za red u kući i sva zbivanja u životu dece i unučadi, one treba odnekud da stvore i novac. A za većinu poslova traži se, ako ne u oglasu, a ono pri susretu, „prijatan izgled“ i mladost. Retki su poslodavci koji će zaposliti ženu od 50 godina, a upravo ova kategorija najčešće ostaje bez posla kad god se proglase tehnološki viškovi ili firma jednostavno bude prodata. Nema načina na koji se žena neće snalaziti da sebe i porodicu, ako je ima, izvuče iz bede. Mese domaće rezance za supu; čuvaju stare i nepokretne osobe; peglaju i pospremaju po tuđim kućama; čuvaju tuđu decu; svaku nekretninu koju mogu izdaju, nekad i za vanbračne susrete parova koji to mogu da plate; rade u tuđim baštama; prodaju sve što nije neophodno u kući na buvljoj pijaci, gaje povrće pa i njega prodaju, preprodaju čarape ili kozmetiku, rade, rade, ali, sve su to nedovoljni prihodi, računi su veliki, članovi porodice imaju svoje zahteve, opremanje deteta ili unučeta za školu traži velika novčana sredstava. Zaposlena žena smatra se još malo pa naslednim plemstvom, verovatno zato što je na tržištu rada sve više žena – oko 73% u ukupnoj strukturi nezaposlenih – i ta radna snaga ne pita za uslove, radi svaki posao. Tako profesorka književnosti radi u – pogrebnom preduzeću, sva je srećna, jer vlasnik uredno uplaćuje doprinose i daje platu. Većina novih kapitalista nije ovakva, tako da sam za svoje omiljene lokalne novine radila tri godine sa jednim uplaćenim honorarom, a za lokalnu firmu koja se inače bavi ženskim pravima – šest meseci bez ugovora i bez dinara. To se zove “prekarijat” prema izrazu antičkih rimskih pravnika i znači zloupotreba poverenja: radnik veruje da će dobiti novac za svoj rad, poslodavac mu obično obećava nešto u tom stilu, ali novca nema pa nema. Postavlja se pitanje, a zašto ljudi ne tuže? Pa zato što i sudski postupak košta, a nema nikakve sigurnosti da će ikakav sud presuditi u korist radnika.
Tada na scenu stupa neočekivana sila koja se pojavljuje i rešava stvari: žene odlučuju da odu u inostranstvo i tamo zarade novac.
Ispočetka se svi čude, odvraćaju ženu i pričaju jezive priče o teškim poslovima, surovim poslodavcima i skupoj hrani. „Pa to imam i ovde, za platu od 200 evra!“, obično odgovara žena. Odmah da se ogradim: većina tih žena nije u nekom sjajnom zdavlju niti kondiciji i većina ne može da preživi dan bez lekova za smirenje i lekova protiv visokog pritiska. Ni mlade ni samouverene, ni snažne ni obučene za rad u fabrici, bez novca, ne znajući ni jedan jezik osim svog, one kreću u daleke strane zemlje da tamo zarade. Pozajmiće novac za put, zamoliti neku poznanicu da im napiše CV, obratiće se nekoj agenciji, proći će testiranje i silne zdravstvene preglede, kao da treba da rade u Hjustonu a ne u fabrici gde se čerupaju pilići i krenuti autobusom ili vozom. Nadanja su velika: dobra plata, plaćen smeštaj i hrana, zdravstvena zaštita, dobijanje radne dozvole. Tako su barem pričali ljubazni ljudi u agenciji. Prva je na udaru Mađarska: fabrike u Šopronu, Kečkemetu, Đeru i drugim mestima. Tamo se ispostavi da žene bivaju smeštene po šest u sobi koja nema vrata ili zajedno sa nepoznatim muškarcima. Sanitarni čvor postoji, ali nema tople vode, troškovi smeštaja se odbijaju od plate a za ishranu žena mora sama da se postara, to jest da kupi hranu, ili da ne jede, kako joj je zgodnije. Posao je težak, baš kao i u ovdašnjim fabrikama, norma je velika, a zahteva se brzina takođe kao i u ovdašnjim fabrikama. Neke odustaju, ali, uvek neke nove odlaze Kapitalizam ne mora da brine, jeftine radne snage s ovih prostora biće kako izgleda još dugo.
Druge (malobrojnije) odlaze u Nemačku da budu pflegerinen (negovateljice). To izgleda ovako: Nemačka obezbeđuje svojim starim stanovnicima negovateljicu 24 sata dnevno svih sedam dana u nedelji, bez obzira na imovno stanje i bez obzira da li osoba ima potomke i da li su ti potomci u istoj kući, drugom gradu ili negde u inostranstvu. Negovateljice iz inostranstva dobijaju tri i četiri puta manju platu od one koju primaju nemačke negovateljice, ali, one su i tom platom zadovoljne i prezadovoljne. Pošto je u Nemačkoj mnogo skuplje angažovanje nemačke negovateljice, država se dosetila da primi žene iz siromašnijih zemalja, da ih plati drastično manje a ipak obezbedi negu svojim starim građanima i tako ubije dve muve. Uz veliku dozu tajanstvenosti sa ove strane, koju im ulivaju ljudi u agencijama, žene su i te kako uplašene odgovornim poslom koji treba da rade, mogućnošću da odu u tako daleku i ozbiljnu državu, tresu se od treme i straha da ne budu odbijene u poslednjem trenutku, kad su već sve platile, sva dokumenta obezbedile i svima poznatima ispričale gde će raditi. Uče nemački, uzimaju časove, u principu ne nauče ništa ili vrlo malo ali ih nije nimalo blam da u CV navedu kako im je znanje nemačkog “perfektno”. Nemoguće je opisati radost tih žena, naših gastarbajterki, kad se posle tri meseca vrate kućama, sa novcem u džepu, kad otplaćuju dugove i kupuju poklone, priređuju posela za prijateljice i hvale se do neba kako su tamo u Nemačkoj super prošle, kako su baka/deda kojeg su čuvale fini i ljubazni, a njihovi sinovi i kćeri neobično pažljivi, te su ih stalno vodili na izlete i u kupovine i tom prilikom im kupili svašta. Možda je zaista i bilo tako; a možda su samo bili srećni što ne moraju da plaćaju tri ili četiri puta skuplju nemačku negovateljicu. Na ženu koja ne zna nemački, ili barem ne zna više od osnovnih fraza, već su se navikli, jer ona kuva, sprema, mesi kolače, sve što nemačka negovateljica ne bi radila ni u šali. Tako su svi srećni. Flegerin jedva čeka da je ponovo agencija pozove u Nemačku i ako se to desi, srećna je. Ako se ne desi, onda slede priče, ovog puta iskrene, o tome kako izgleda život negovateljice u Nemačkoj. Na primer, negovateljica živi u sobi u kojoj nema grejanja, jer to je svakako „soba za spavanje“, objašnjavaju domaćini. Onda, deca stare osobe umeju da budu veoma gruba prema osobi koja ne zna nemački. Treće, uvek je tamo neki Gerd ili Andreas, zet ili sin bake na koju negovateljica pazi, koji voli da opipava negovateljicu, dakle, postoji harazment prema posluzi koju plaća država. Razne neprijatnosti kojima su žene izložene tokom prevoza, naročito ako vozi ovdašnji privatnik, napunile bi evropsku statistiku. Nažalost, žene su potpuno svesne da ih s njihovim godinama ovdašnji poslodavac ne bi primio, tako da idu u inostranstvo čim im se pruži prilika. Koje su uspele da tamo postanu sobarice ili spremačice, smatraju se vrlo srećinm. Muževi se bune što žene odlaze, ali, za čudo, niko se ne buni kad stignu evri.
Mladi takođe traže posao u inostranstvu, čim završe fakultet, a još brže ako su završili srednju školu i nemaju novca za fakultet. Tako, sa ovakvim trendom iseljavanja, starijih, mlađih i celih porodica – Vojvodina 2019. godine ima manje stanovnika nego što ih je imala 1903. godine. Devojke i momci koji su završili, na primer, ekonomski fakultet konobarišu na Malti ili rade molerske poslove u Italiji i Austriji; dramaturg sa nagradama evropskog nivoa morao je da potraži sreću i novac u dalekom Edinburgu; profesor matematike – predaje u Virdžiniji; pravnica – radi u privatnoj firmi u Bratislavi; politikolog – radi na farmi krava u Finskoj; i svi kažu da su plaćeni bolje a poštovani više nego u svojoj državi. Ima ih od Aljaske do Australije i od Hrvatske do Kanade. I, ne, neće se vraćati, još manje uložiti novac ovde.
I biće ovako dok država ne preduzme mere da ljude plati za rad ili zaštiti od nezaposlenosti.
G. P. F
