Ne plašite se konflikta, već naučite decu da ga razreše

Ne plašite se konflikta, već naučite decu da ga razreše

December 1, 2018 , In: Supermama , With: No Comments
0

O vršnjačkom nasilju se govori sve češće i otvorenije, a roditelji dobijaju pregršt saveta kako da zaštite decu od potencijalnih opasnosti. Uplašeni incidentima iz školskih klupa i dečjih parkova, o kojima izveštavaju mediji, neki odlaze u drugu krajnost, pa u strahu i običnu dečju nesuglasicu i konflikt tumače kao vršnjačko nasilje.

U čemu je razlika između dečjeg konflikta i vršnjačkog nasilja i da li roditelji treba da se plaše bezazlenih sukoba, pitali smo psihologa, psihoterapeuta u superviziji i savetnika za roditelje Nikolinu Milosavljević.

– U slučaju vršnjačkog konflikta postoji sloboda izražavanja, ne insistira se da se stvari odvijaju isključivo na jedan način. Deca su spremna da komuniciraju, da nađu kompromis u tom konfliktu, suštinski pokazuju da im je stalo da izglade odnos i da reše sukob, objašnjava naša sagovornica i naglašava da za razliku od normalnog konflikta, vršnjačko nasilje karakteriše ponavljanje tokom dužeg vremenskog perioda, pri čemu je jedno dete izloženo negativnim postupcima jednog ili više druge dece.

– Nasilje podrazumeva nameru da se drugo dete povredi. Počinilac nasilja uživa u tome da se ruga i da dominira nad detetom koje je žrtva, koristeći određenu prednost, kao što su fizička snaga ili uzrast. Dete žrtva, ako je reč o učeniku, može pokazivati strah da ide u školu, povlači se. Može se žaliti i na glavobolje ili stomačne tegobe, imati probleme da zaspi ili čak noćne more, izgledati depresivno, tužno, biti tiho i preosetljivo.

Nasilje nije samo fizičko, već i psihičko kada se neko naziva pogrdnim imenima, kada se namerno isključuje iz određenih vršnjačkih aktivnosti i ignoriše, kada se šire netačne negativne informacije o toj osobi… Ono može biti u školskom dvorištu, a može biti i na internetu.

Konflikt je normalan deo odrastanja

Prema rečima naše sagovornice, iako iz perspektive roditelja može delovati strašno, konflikt je apsolutno normalan deo ne samo odrastanja, već i života.

– Čak je u određenoj meri i poželjan, jer dete na taj način vežba veštine rešavanja konflikta i problema sa drugima. Tada dete uči da koristi empatiju, da razume drugu stranu, da se izbori za svoje potrebe i prava, a da u isto vreme ne ugrožava tuđa prava i potrebe. Dakle, to su situacije kada dete vežba asertivnu komunikaciju, navodi Nikolina Milosavljević.

Ona dodaje da je manja šansa da konflikt preraste u vršnjačko nasilje ukoliko roditelji kroz detinjstvo pomažu detetu da razvije veštine rešavanja konflikta i problema.

– Kako roditelj rešava konflikte na svom radnom mestu, vrlo verovatno je da će dete to imitirati i primenjivati iste metode u školi u komunikaciji sa svojim drugovima i učiteljima. To bi značilo da i sami roditelji treba da rade na sebi i uče te veštine, kako bi bili dobar model detetu. Takođe, potrebno je da roditelji ne tolerišu agresivnost u bilo kom obliku, pa čak ni prilikom vaspitavanja deteta. Ako otac ili majka koristi fizičko ili psihološko kažnjavanje prilikom postavljanja granica, detetu šalju poruku da oni koji su uzrasno i fizički jači, mogu fizički da te kazne, a da ono to treba da istrpi. Dete se tako uči da trpi nasilje i agresivnost i u školi, objašnjava naša sagovornica i dodaje da bi pored nulte tolerancije na agresivnost, u porodici trebalo da se neguje asertivna komunikacija. Kroz tu komunikaciju dete može da verbalizuje svoje potrebe, prava i želje na konstruktivan i odgovarajući način, bez negativnih posledica. Ukoliko dete razvije asertivnost u porodici, vrlo verovatno je da će biti asertivno i u komunikaciji sa svojim vršnjacima.

Pokažite detetu da ste uz njega

Sve može da promakne, ukoliko se ne prati ponašanje i raspoloženje deteta.

– Ukoliko primetite da se „nešto dešava”, važno je da date detetu do znanja da ste uz njega i da možete da mu pružite podršku. Roditelj na primer može toplim tonom da kaže detetu da je primetio da se ne druži više sa prijateljima sa kojima se ranije družio i da ga pita šta se promenilo, takođe da kaže da se zabrinuo kada je video nešto što bi mogao da bude znak vršnjačkog nasilja, savetuje Milosavljevićeva i ističe da ne treba previše insistirati na tome da se dete otvori po svaku cenu, bar ne na početku razgovora, zato što to može biti čak i kontraproduktivno. Da bi se lakše povezali sa detetom, roditelji bi trebalo da mu ispričaju ukoliko su imali sličnih iskustava i da na taj način pokrenu priču.

– Važno je na početku razgovora dati detetu do znanja da ste uz njega, da se brinete za njega i da ćete uraditi sve što treba da se ono oseća bolje. U takvoj atmosferi je i detetu lakše da se otvori i kaže šta ga muči.

Naša sagovornica ipak upozorava, da je potrebno reagovati čim se primeti bilo koji znak vršnjačkog nasilja.

– Važno je da roditelji tokom vremena koje provode sa detetom, povremeno pričaju o nasilju u školi i kroz razgovor ga pitaju šta ono misli o nasilju, da li je nekada bilo svedok toga u školi, kako je reagovalo, da li se njemu nešto slično desilo… Kroz takav otvoren razgovor, može se mnogo saznati. U principu roditelji treba stalno da imaju dobru komunikaciju sa detetom, a posebno u predpubertetskom i pubertetskom periodu kada se kod deteta, zbog raznoraznih fizioloških, psiholoških i hormonalnih promena, narušava samopoštovanje.

Kada se umešati a kada ne

I najočigledniji oblici nasilja mogu biti zanemareni zbog inertnosti svedoka i nepokazivanja empatije prema žrtvi. Zato je važno učiti decu, kako da se ponašaju kada prisustvuju takvim situacijama.

– Ukoliko je u pitanju običan vršnjački konflikt, najbolje je skloniti se i dopustiti da učesnici konflikta sami reše situaciju, ali je bitno znati razliku između nasilja i običnog konflikta. Ako je dete svedok nasilja, može nekim svojim gestom da skrene pažnju nasilnicima na nešto drugo, kako bi dete koje je žrtva moglo da se skloni i obavesti odrasle šta se dešava, zaključuje Nikolina Milosavljević.

O rešavanju ovog problema, odnosno jednom od načina kako pomoći detetu, pisali smo u tekstu o emocionalnoj pismenosti.

 

 

Redakcija ŠŽŽ

 

Projekat „Kvalitetnim informisanjem protiv vršnjačkog nasilja“ sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

There are no comments yet. Be the first to comment.

Leave a Comment