nasilnici

Ljubav i drugi demoni – NASILNICI U PRAKSI

April 3, 2018 , In: Snažna, Svesna Problema , With: No Comments
1

“Dobar je on, samo ima malo nezgodnu narav”.

Da li smo čule ovu rečenicu, ili je, daleko bilo, i same izgovorile? Da li smo nekad, namerno ili sledeći ustaljenu praksu, našle reči opravdanja za muškarca koji mlati slabije od sebe? Nasilje u porodici je tek odnedavno krivično delo – pre toga je, vekovima i hiljadama godina, bilo bezmalo pa dozvoljeno, nije lako sad odjednom preformulisati mišljenje formirano generacijama, mentalitetsku matricu, kako se to otmenije kaže. Ni institucije se tu brzo ne snalaze, iako bi morale, s obzirom na to da su plaćene, a kamoli obični građani i građanke. Sasvim je moguće da i žena staje na stranu nasilnika, a ne žrtve, aludirajući da su, eto, oboje “strastveni” i da im bračne ili vanbračne tuče “pojačavaju uživanje u seksu”. Nekako u ovom psihologiziranju, u stilu dr Frojda, promiče činjenica da je žena premlaćena, povređena i preplašena, nekako izostaje osnovna solidarnost sa osobom u nevolji, što nije čudno, s obzirom na surovost patrijarhalnog društva u kome živimo, ali, uvek je odvratno.

Neverovatna je širina spektra opštih i uvreženih opravdanja nasilnika, čak i ako je ubio ženu. “On je jedan fini čovek, uvek se lepo javi” (kao da to ima ikakve veze sa bilo čim). “Baš su imali lep brak” (spolja gledano). “Sve je počelo kad je on ostao bez posla” (kao da hiljade ljudi oba pola ne ostaje bez posla, a ipak ne ubije nikoga). “Jadni čovek, bio je na ratištu” (pa onda može i kod kuće da ubija nekažnjeno, šta li?) “Bio je on dosta ljubomoran, a ona uvek doterana” (što verovatno znači da je ona “imala nekog”, a on ispalio na živce, pa je ubio?).”Bila je ona i modra od batina, svađali su se stalno” (a niko nije ni obrvom mrdnuo da je zaštiti, ni rođeni roditelji, a kamoli institucije). Ne, naravno, niko nije mogao ni da pomisli da će taj fini komšija da ubije svoju ženu pred troje male dece, iako je čovek imao revolver, tešku ruku, gadnu narav i podebeli prekršajni i krivični dosije, a inače “nije govorio” sa pola sela, a tukao je i stare roditelje, a, gle čuda, niko iz sela to nije nigde prijavio, ljudi su radije prepričavali tuđu nevolju uz kaficu i rakijicu.

U ovom neslužbenom suđenju ne manjka osuđivanja žena: “Kako nije umela da proceni kakav je?” (kao da žene imaju parapsihološće moći); “Zašto ga nije odmah napustila?” (obično zato što je trenutak napuštanja najopasniji, upravo onda muž ubije ženu i decu); “Mora biti da je imala nekog, nisu tu čista posla, ne bi on nju tek tako ubio, a kad je već ubio nju, u redu, ali zašto decu” (plus tasta i taštu, dve svastike, komšijsko dete koje se igralo u blizini, nekoliko slučajnih prolaznika i policajca koji je prvi stigao na uviđaj). Šta god da je radila, ona je kriva. Nije stavljala zimnicu. Stalno su joj dolazile neke drugarice. Stalno je išla kod majke (naročito od kad joj je otac umro, a majka se ozbiljno razbolela). Nosila je štikle. Šminkala se. Zvocala je. Hrkala je (naslov u jednim novinama: Ubio ženu jer je hrkala), a i po danu je disala preglasno.

Iza ovih priča ostalo je trinaest ubijenih žena od početka 2018. godine.

Nasilnici nisu zveri i monstrumi. Zveri (na primer, tigrovi) su veoma nežni partneri, a monstrumi postoje u horor filmovima. Nisu duševni bolesnici, nisu ludi i nisu psihopate. Nisu bili neuračunljivi kad su ubili ili prebili ženu, iako se rado brane neuračunljivošću, te, bili su pijani, te, pao im mrak na oči itd. Na njihovu nesreću i veliki jed, savremena nauka može da utvrdi da su svi njihovi udarci zadati ženama – izvedeni savršeno precizno i sa jasnom namerom da povrede ili ubiju ženu.

Da niste, možda, u vezi s nasilnikom?

Da li ste uživo sreli ženu koja tamnim naočarima, šminkom, kosom, flasterom prikriva grozne modrice koje nastaju od udarca pesnicom u lice? Ma sve smo srele bar jednu i diskretno pogledale u stranu, ne želeći da se mešamo.

Da nije možda vaša ćerka, prijteljica, majka, sestra, rođaka ili komšinica u nasilnoj vezi? Ako jeste, i vi ste u opasnosti. Čak i ako se “ne mešate”, čak i ako je izbegavate ili ubeđujete da “čuva brak”. Besan što se njegova lična žrtva druži sa vama, čak vam se i poverila, ili on to tako zamišlja, može napasti i vas. U želji da pomognete, možete da uradite jednu ispravnu stvar: da sve prijavite policiji. Novi zakoni uostalom, obavezuju svakog ko nešto zna o porodičnom nasilju da prijavi nadležnima. Druga je stvar to što zlostavljana žena posle može da izjavi nešto sasvim suprotno i da se vrati nasilniku, što se u ovakvim vezama dešava najmanje sedam puta. Onda ste baš u nevolji. Ali, zapamtite: ona je u većoj nevolji.

Žene često pitaju: šta da kažem zlostavljanoj ženi? Nekada smo u ženskim organizacijama učile kako je najvažnije da se žena skloni od nasilnika. Pitam, na primer, “imate li gde da odete” i kad odgovori “imam”, zamolim je da što pre ode tamo (kod roditelja, brata, prijateljice, kume. . . )

E, tu kreće noćna mora. Žena mi kaže:

“Ali, treba da se spakujem. . . “

Uzmite dokumenta, ako i to stignete, pokupite decu i bežite. Dokumenta mogu uvek da se izvade i nova, živa glava ne može ponovo da izraste.

“Ali, noć je. . . “

Pa šta ako je noć? Do ujutro možete biti još jedna pacijentkinja u bolnici ili još jedan OBJEKAT u patološkoj ambulanti. Bežite, kako ste se zatekli. U spavaćici, bez dokumenata, bežite, čak i ako je to vaša kuća ili stan. Ima kad, vratićete se i izbaciti nasilnika. Ako ste živi i sposobni za formalnosti pred institucijama, naravno. Zovite policiju. Zovite oca, mamu, brata, komšinicu, ko god želi da vam pomogne. Ali, bežite, svakako. Dok policija stigne (a sad je obavezna da stigne) – svašta može da se dogodi.

“Komšije, rodbina, šta će da kažu ako ga sada napustim?”

A šta će da kažu ako osvanete na stranicama novina gde se objavljuju umrlice? Da li će biti važno šta kažu ili šta su rekli dok vas je vaš nasilnik mlatio? Ako nemaju ništa da kažu u cilju podrške vama, naročito ako ste rešili da napustite nasilnika, šta kog vraga uopšte imaju da otvaraju usta?

“Deca. . . kako će podneti naš razvod?”

Mnogo bolje nego užasnu vezu u kojoj im mama živi. Što ste duže u paklu, to su teže posledice za vas i za decu. Provereno, dokazano.

“Ali, ja ga volim. . .”

Kraj priče. “Dižem ruke, skidam odgovornost”, govori u ovakvim prilikama moja poznanica, aktivistkinja na SOS telefonu. Ako žena stvarno veruje da je užas koji oseća u vezi sa nasilnikom – ljubav, znači, da ona ne zna za nenasilnu vezu i da je patrijarhat odradio svoj deo posla oduzimajući ženi svaku nadu da je normalan, ohrabrujući odnos moguć. A ovde je već potrebna ozbiljna pomoć, kakvu naše institucije uglavnom ne umeju da pruže.

Sad možete već da budete jako ljuti, i na sebe i na ženu. Ali, znajte da je njoj zbog nasilja svest preplavljena užasom i da ne može da misli i deluje zdravorazumski. Recite joj da sama odluči i da ćete biti tu za nju kad poželi da razgovara.

“Pravi horor nisu vampiri i vukodlaci, nešto što vreba iz mraka: najstravičnije je ono što čovek čini čoveku”, izjavio je svojevremeno reditelj Džon Karpenter, autor horor  filmova “Noć veštica”, “Magla” itd. itd. Svakog dana čitamo/gledamo/slušamo sveže vesti o ubijanju žena i devojčica u ovoj, s oproštenjem, državi u kojoj živimo. Čitava “mobilizacija” društva, dakle, medija i svih onih komentatora – laika, u slučajevima kad je žrtva ubistva devojčica – deluje toliko lažno, kao da je ispala iz neke druge priče. Maltene, svako od nas ima u susedstvu, ako ne i u rođenoj rodbini, neku devojčicu koju otac, majka, srodnik, nastavnik ili momak zlostavlja pa ipak ne mrda ni obrvom da nasilnika zaustavi blagovremeno, a to znači: pre nego što je počinio nasilje – jer kad je nasilje već učinjeno, teško da žrtvi (za slučaj da je preživela) može da pomogne ikakav tim psihologa stručnjaka za prevladavanje trauma, kakvih, inače, kod nas uopšte i nema. Kad je žrtva ubistva, silovanja, prebijanja odrasla žena – u našim uslovima, starija od 18 godina – onda su komentari još grozniji, kako god bilo, ispada da je “ona” kriva. Evo, nov “slučaj”, lik od 72 godine ubio je ženu od 24 godine zato što ga je odbila, a u komentarima na društvenim mrežama i u novinama navedeno je da je ona “rekla nešto” što je ubicu tako iziritiralo da nije bilo druge, morao je da ubije ženu!!! I to pišu, čak ponekad i potpisuju, osobe oba pola, kojima je moguće utvrditi identitet, pa bi nadležni organi, kad bi se bavili govorom mržnje, imali posla preko glave. Ubica nije mogao, ne, nikako nije mogao da ženu mrko pogleda kad ga je odbila ili mu ko zna šta rekla, pa da ode iz njenog života: neizostavno je morala da padne glava, razume se, njena.

Sve je horor u ovakvim pričama: od institucija koje ne reaguju dok žena nije već mrtva – do rođenih roditelja koji nekad neće da pomognu.  Žena, 34 godine, s dve devojčice od kojih starija upravo polazi u prvi razred osnovne škole – napušta muža nasilnika pošto je počeo da zlostavlja njihove kćeri (to jest, dok je tukao SAMO NJU, nije ni pomišljala da ga napusti); ona mora da iznajmi podstanarsku sobu, jer roditelji, odlično stambeno i svakako situirani, ne žele da je prime. Još bi otac i pristao (on joj je i pomagao kad se odseljavala od nasilnika) ali majka ne da!!! “Ti si izabrala tog čoveka, pa sad – čuvaj brak”, kaže horor mama. Zvuči zastrašujuće – a u stvari je, da se ne lažemo, veoma česta pojava, češća nego pomoć roditelja kćeri koja pokušava da napusti nasilnika. Isto rade i “prijateljice” koje nestaju kao magla  onog časa kad je razvod zbog muževljevog nasilja na pomolu – “neće da se mešaju”. “Porodično gnezdo” mora da se sačuva, bez obzira na to što je sagrađeno od bodljikave žice. Nedavno je – javili mediji – mlađi čovek ubio svoju malu kćer, da bi napakostio ženi koja ga je napustila. Komentari na društvenim mrežama? Pa, naravno, žena je kriva što je napustila muža? A žena je, odlukom nadležnih organa, morala da dozvoli viđanje devojčice i njenog oca – svi znamo kakva je praksa; a kako baš niko u tim nadležnim organima nije primetio da je čovek potencijalno opasan? Neretko sav komšiluk, celo selo, policija i Centar za socijalni rad znaju sve što je potrebno da znaju o nasilniku, pa opet niko ništa ne preduzima dok nekog nije ubio ili osakatio. Kikinđanka, 27 godina, u dvadeset trećoj je ostala gluva na jedno uho, pošto joj je muž nasilnik treskao glavu o zid. Njeno zdravlje, telesno i duševno, oštećeno je za ceo život; ona se lečila na psihijatriji gde je dospela posle izuzetno surovog premlaćivanja (umesto da je neko zatvorio nasilnika); boji se da iziđe iz kuće, jer ju je muž koga je napustila presretao i ponovo tukao. Roditelji je nisu primili nazad, primili su je sestra i zet koji brinu o njoj, jer ona ne može nigde da se zaposli. Jedina uteha joj je mali sin – međutim, nasilnik se nameračio da joj i sina uzme, ne zato što mu sin treba, nego isključivo da bi napakostio već slomljenoj ženi. I, u Centru za socijalni rad svi su bili na njegovoj strani: najzad, on je zaposlen, ima prihode, ponovo se oženio posle razvoda, već i nova žena čeka bebu, prava idila od porodice – dok je, naprotiv, majka ozbiljno bolesna, nezaposlena, čudno se ponaša, čudno govori (jer ima posledice od batina), ukratko, nije podobna da vaspitava dete. Čudim se kako u tim Centrima za socijalni rad, gde su zaposlene uglavnom žene, baš nijedna nije našla milosti za ovu sugrađanku. Kad je izgledalo da pomoći nema, desilo se čudo: jednog dana, a bio je veliki praznik, tata je, vozeći pijan, podleteo pod kamion. Njegovoj udovici, trudnoj do zuba, svakako nije bio potreban sin pokojnog muža iz prvog braka, tako da je dete ipak ostalo kod svoje mame. Njih dvoje sada žive u nedalekom inostranstvu i moguće je da se oporavljaju od svega što su doživeli ovde. Bez ikakve pomoći od institucija, barem ovdašnjih.

Primera ima bezbroj.

I gde je sad, u ovoj priči o demonima, ljubav?  Nigde – izuzev ako žena nađe malo ljubavi prema svom životu, pa napusti nasilnika blagovremeno, pre nego što joj potpuno uništi samopouzdanje, zdravlje i ostalo što može da uništi.

Poznajete li ženu koja pokušava da iziđe iz nasilne veze? Budite uz nju, ili joj barem ne stojte na putu.

 

G. P. F.

 

 

There are no comments yet. Be the first to comment.

Leave a Comment