Ispovest narkomanke – želela bih da moje dete raste uz mene

Ispovest – želela bih da moje dete raste uz mene

July 7, 2019 , In: Supermama , With: No Comments
0

Skinula sam se s heroina i zasnovala porodicu, a onda sam se spotakla o prvu prepreku i ponovo sam na dnu. Heroin mi je uzeo dušu, postala sam zombi koji se budi i leže s jednom jedinom mišlju, kako da nabavi novu dozu dopa, ispovest je tridesetdvogodišnje N. Ž. (ime poznato redakciji)

Nesrećnoj ženi je zbog droge propao brak, i, što je još tragičnije, ostala je bez starateljstva nad detetom koje viđa samo dva sata nedeljno, u prisustvu bivšeg muža. Kćerkica joj je, kaže, jedini motiv da ponovo pokuša lečenje od zavisnosti koju je jednom pobedila, ali se u trenutku slabosti vratila starom poroku.

Okovi do kraja života

– Drogu sam probala kao tinejdžerka, tek što sam postala punoletna, želela sam da okusim slobodu, da pronađem sebe, da se malo isključim iz stvarnosti i odlebdim u neki drugi, bolji svet. Ne mogu da kažem da je realan svet bio loš: odrasla sam u stabilnoj porodici, roditelji su me voleli i podržavali, škola mi je išla sasvim dobro, ali nešto je očito nedostajalo ili sam možda bila previše radoznala… A kad se u to upustiš, nema slobode, dobijaš okove, koje, bilo da se lečiš ili ostaneš narkoman, nosiš do kraja života, kaže ova prerano ostarela žena.

Na vratima pakla

Sve je počelo na jednoj žurki, na kojoj se našla sasvim slučajno.

– Bila je to ekipa s kojom se inače nisam družila, pozvali su me u stan jedne od devojaka, “da se malo proveselimo”. Otišla sam misleći da ćemo nešto popiti, eventualno popušiti po džoint, ali ponudili su mi crtu heroina. Nisam se mnogo nećkala, mada sam znala šta to znači, rekla sam sebi, hajde da probam, čisto da vidim kako to izgleda. Blaženstvo koje me je obuzelo nakon što sam ušmrkala drogu ne da se opisati, osećala sam se snažnom kao nikada do tada, ceo svet je bio moj. Pred zoru sam otišla kući kao na krilima, legla u krevet i spavala do narednog jutra, opisuje naša sagovornica svoj ulazak na vrata pakla.

Ufiksana na maturi

Narednih dana, kaže, mislila je samo na to kako ju je heroin “podigao”.

– Zarekla sam se da više neću, ali sledećeg petka sam poklekla i opet mi je bilo lepo. Uskoro sam postala vikend-narkoman, ali to ne može trajati dugo. Jednostavno moraš da uzimaš sve više ako želiš da doživiš taj čuveni fleš, tako se postaje okoreli zavisnik. I da, sa ušmrkavanja se obavezno prelazi na iglu jer su tada efekti droge mnogo brži i jači. Dolazilo je leto, kratki rukavi, kako da sakrijem tragove uboda, pitala sam se, ali moje novo društvo imalo je spreman odgovor – “pucanje” u prepone, između nožnih prstiju, pod jezik… I tako je započela moja propast, priča N. i dodaje da je te godine ufiksana polagala maturu. Bila je pod dejstvom droge i kada je izašla na prijemni za fakultet, koji je uradila tako dobro da je ušla na budžet.

Šokirani roditelji

U vreme kada je N. započela svoj zavisnički “staž”, heroin je bio bar dvaput skuplji nego danas, ali isprva je mogla se podmiri iz džeparca. Kasnije su njene potrebe postajale sve veće pa je počela da potkrada roditelje.

– Kada su otkrili da im iz šteka nedostaje nekoliko stotina evra, mama i tata bili su šokirani. Priznala sam sve, doduše, rekla sam da sam uzela samo nekoliko puta i da nisam zavisnik, naravno, nisu mi poverovali. Zatvorili su me u sobu i mesec dana me nisu puštali napolje, međutim, ostavili su mi telefon, pa sam mogla da zovem ekipu koja mi je doturala dop na sedmi sprat vezujući kesicu na kanap. Izolacija, dakle, nije dala nikakve efekte, a moji su se ponadali da se možda ipak nisam navukla, jer nije bilo kriza, pritom sam, kao i svi narkomani, bila vrlo ubedljiva uveravajući ih da je droga bila velika greška i da se to nikada više neće ponoviti, nastavlja svoju ispovest N, koja je do novca za heroin dolazila na raznorazne načine.

Laži i manipulacije

– U krizi ne biraš sredstva da dođeš do droge, za jednu dozu u stanju si da prodaš rođenu majku. Nije mi bilo frka da za paketić dopa spavam s dilerom, da preprodajem dop, da kamčim novac besomučno lažući i manipulišući.

– Od najbolje drugarice mesecima sam uzimala pare prodajući joj priču kako roditelji nemaju novca da mi plate neki skup lek. Uzimala sam, bolje reći otimala i od mlađeg brata, a lista onih od kojih sam tražila “pozajmicu” proširivala se na dnevnoj bazi. Na kraju te balade uvek budeš provaljen, ostaneš bez prijatelja i svih ljudi koji ti nešto znače. Preostaju ti samo oni koji su u istom blatu kao i ti, a oni ti ne žele dobro, s tobom su iz koristi i očaja.

Šest godina patnje

Roditeljima je vrlo brzo postalo jasno da je N. zaglibila i pokušavali su na sve načine, razgovorom, pretnjama, ucenama, da je nateraju da se leči.

– Pošto sam bila punoletna, nisu me mogli prisiliti na terapiju, odluku sam morala da donesem sama. I donosila sam je bar stotinu puta, ali uvek je bilo “još samo ovaj put”. Heroin je đavo, ne da ti mira. Odlagala sam to lečenje dugih šest godina i za to vreme svi smo strašno propatili, porodica nam se skoro raspala. Tata se teško razboleo, mama nije mogla da funkcioniše bez lekova za smirenje. I napokon, prelomila sam i prijavila se na lečenje.

Pakleno iskustvo

N. je mesec dana provela u bolnici na detoksikaciji i kaže da je to bilo pakleno iskustvo.

– Ustajala sam i legala s bolovima koji su mi kidali mišiće i kosti, danima i noćima nisam mogla oka da sklopim, neprestano sam povraćala i tresla se kao prut. Mislila sam da ta agonija nikada neće prestati. Divan je osećaj kad jednog jutra ustaneš i shvatiš da je prošlo, da si čist.

Doktor joj je prepisao blokatore i krenula je na psihoterapiju.

– Naravno da sam osećala potrebu za heroinom, to je ona psihička zavisnost, žudnja za blaženstvom koje se, doduše, javlja samo u početku. Drogu sam, kao uostalom i svi narkomani, kasnije uzimala samo zato da izbegnem krizu, ali taj đavolski filing ostaje negde u malom mozgu i voleo bi da ga doživiš ponovo. Blokator smanjuje želju za heroinom, pritom, čik probaj da uzmeš drogu u isto vreme kada i lek. Doktor mi je rekao da nastaju isti simptomi kao u apstinenciji, a dešava se i da ta kombinacija bude smrtonosna.

Droga je postala ružna prošlost

Posle lečenja, N. se posvetila studijama, diplomirala je, ali nije mogla da pronađe stalan posao. Radila je na određeno, po raznim firmama, i u jednoj od njih upoznala je budućeg muža.

– Zabavljali smo se godinu dana i kad smo shvatili da je to ono pravo, rešili smo da se venčamo. Tada sam mu otkrila da sam bila zavisnica i njegova reakcija me je prilično uzdrmala. Rekao je da ne veruje da se heroin može ostaviti zauvek, mada je cenio to što sam iskrena. Dodao je da će me kontrolisati i da će mi, ukoliko primeti da uzimam bilo šta što stvara zavisnost, napraviti pakao od života. Blokator na blokator, to je bio čovek mog života, ironično kaže N, koja priznaje da joj je brak u početku bio prilično skladan i da je ubrzo nakon venčanja prestala da uzima lekove jer je bila sigurna da su narkotici njena ružna prošlost. Kada je zatrudnela, oboje su bili ushićeni i dočekali su svoju devojčicu kao božji dar.

Bračna kriza

– Uživala sam u majčinstvu, ništa mi nije bilo teško, ali moj muž prstom nije mrdnuo da mi bar malo pomogne. Bukvalno sam spadala s nogu, bila sam neispavana i nervozna pa su krenule svađe. Prvo su to bile sitne čarke, međutim, kako je vreme prolazilo, naši sukobi bivali su sve burniji. Dešavalo se da danima ne progovorimo ni reč, prvi rođendan našeg deteta proveli smo komunicirajući preko njegove majke. Bilo mi je svega dosta, htela sam da odem, ali nisam imala kuda. Brat se oženio, doveo je suprugu u stan naših roditelja, tamo više nije bilo mesta za mene, opisuje naša sagovornica početak svog novog sunovrata.

Izbačena na ulicu

Spas od problema potražila je tamo odakle je pobegla glavom bez obzira – u drogi.

– Nazvala sam starog drugara i zamolila ga da mi donese malo dopa, da se opustim. Jedva je dočekao. Mislila si da možeš, e, pa vidiš da je nemoguće, govorio je njegov podrugljiv osmeh dok mi je davao kesicu sa smeđim prahom. Doneo mi je i pribor, uradila sam se za pet sekundi. Preplavio me je osećaj neverovatne lakoće, sve što me je mučilo odjednom je nestalo kao rukom odneseno.

Nije prošlo dugo, i N. je ponovo redovno uzimala heroin. U početku je uspevala to da sakrije, brinula se o detetu i kući kao i obično, a onda je muž otkrio da mu nestaje novac iz novčanika. Namestio joj je zamku i uhvatio je na delu – u trenutku kada je ubrizgavala drogu.

– Samo mi je spakovao najnužnije stvari i rekao da se gubim iz stana. Nisam znala kuda ću, nazvala sam staru drugaricu i zamolila je da prenoćim kod nje. Ostala sam nekoliko dana a onda me je zamolila da odem jer je shvatila da sam se vratila starom poroku. Javila sam se roditeljima, koji su već sve saznali od mog muža, rekli su mi da im ne izlazim na oči.

Vapaj za pomoć

Od tada je prošla cela godina i N. sada živi kod poznanice, narkomanke kojoj pomaže u preprodaji droge. U međuvremenu je prošla kroz vrlo mučan razvod i izgubila starateljstvo nad detetom.

– Bivši muž doveo je svedoke koji su potvrdili da sam zavisnica, nisam imala nikakve šanse. Svoju kćerkicu sada viđam dva sata nedeljno, otac je dovede u neki kafić, sedne za susedni sto i budno motri na nas. Plaši se, kaže, da ću nauditi detetu. Znam da sam razočarala i njega, i roditelje, i prijatelje, izneverila sam i sebe, ali valjda zaslužujem bar malo ljudskosti. Hoću da izađem iz ovog pakla, da ponovo živim normalno, da moje dete raste uz mene, ali treba mi podrška. Lekovi i psihoterapija nisu dovoljni za borbu protiv ovog zla, završava svoju priču ova nesrećna žena.

 

Angelina Čakširan

Projekat „Droga ne sme da bude izbor“ sufinansiran je iz budžeta Grada Novog Sada – Gradske uprave za kulturu i informisanje.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

There are no comments yet. Be the first to comment.

Leave a Comment