Igra krivice – kako se osećate nakon rasprave sa partnerom

Igra krivice – kako se osećate nakon rasprave sa partnerom

January 19, 2018 , In: Snažna, Uspešna , With: No Comments
0

Da li instinktivno krivite partnera kada dođe do krize u vezi ili preuzimate previše odgovornosti? Mnogi su skloniji jednom ili drugom, nema sredine – krive ili su krivci, a cilj je zlatna sredina, kažu stručnjaci.

Opet ste se raspravljali sa partnerom, oboje ste povređeni i ranjeni, pa se držite podalje jedno od drugog. Da li razmišljate o tome da prekinete vezu? Partner je nemoguć, uvek pravi scene i ne shvata situaciju! Ili mislite da ste opet rekli nešto pogrešno, on je u pravu i vi treba da promenite stav. Osećate krivicu. Čekate da oboje budete spremni za razgovor ili se osećate grozno zbog nekih stvari koje ste rekli?

Ovo su osetljive situacije neminovne u svim vezama – sukob mišljenja, izražavanje stavova su neophodni i, na kraju krajeva, zdravi, oni nas čine posebnima, ali teško je razlučiti ko je kriv i da li uopšte postoji krivac. Možda nije u tome poenta. Stručnjaci su utvrdili da postoje dva tipa ljudi – oni koji uvek osećaju krivicu i oni koji stalno nekoga krive. Lako ćete shvatiti u kojoj ste grupi ako malo premotate film i setite se nekih nesuglasica u svojoj ljubavnoj vezi, međutim, preispitajte i svoj odnos sa roditeljima, sestrama i braćom, prijateljima… Da li stalno menjate mišljenje i zahtevate da bude po vašem, nesvesno krivite, ili, naprotiv, unapred osećate da ste pogrešili i spremni ste da se menjate. Osećate krivicu.

Da li često menjate svoju “poziciju”, pa ste čas jači čas uvređeni?

Naravno, postoje i izbalansirani ljudi koji kompletno preuzimaju krivicu za svoje greške, ali ne zameraju drugima na njihovim. Pitanje je – kako se dovesti u tu poziciju? Samosvesnost je presudna, ali to nije lak proces. Da biste ostvarili kvalitetnu vezu ne treba da idete u krajnost, pokušajte da izbalansirate svoj osećaj i doživljaj situacije, prevaziđite ego i nesigurnost. Partner će to osetiti i odgovoriti pozitivnom reakcijom. Sada kada ste odgovorili na pitanje, možda znate, a možda i ne u koju kategoriju spadate.

Nesavršen spoj

Razmislite o još nečemu… Postoji li neko koga krivite za nešto? Za šta sebe krivite? Napišite čak i listu, ako će vam to pomoći. Savetnici za veze slažu se u konstataciji da se neki parovi spoje, svesno ili nesvesno, zato što se “prepoznaju”, čak i pre nego što jedno o drugom saznaju sitnice tipa – da li partner stavlja šećer u kafu ili ne. Osobe koje krive druge, kao i osobe koje krive sebe često se međusobno privlače. A zašto? Odgovaraju jedni drugima. Na površini to izgleda savršeno, ali ispod je užasan nered. Potraga za uzrokom takvog ponašanja, bez sumnje će ih vratitit u detinjstvo i rano vaspitanje. I, pomoću malo detektivske istrage, neće biti potrebno mnogo vremena da se otkrije pravi problem.

Psihološkinja Caroline Buchanan, koja je učestvovala u ovom istraživanju, podelila je svoju priču: “Tragična je činjenica da deca krive sebe kada im se roditelji rastanu. Ne mora uvek biti tako, naročito ako odrasli svesno dozvole deci da shvate situaciju, i sve im objasne inteligentno i sa puno znanja i osetljivosti. Moj otac nas je napustio kada sam imala samo četiri godine, ali se sećam da je bio divan roditelj. Bio je tu, sve je bilo super, živela sam u sigurnom domu punom ljubavi, a onda je odjednom otišao. Nažalost, nije nas posećivao dovoljno često… A onda, kada sam imala osam godina, moj mali brat i ja smo morali da živimo sa njim i njegovom novom porodicom godinu dana, jer nam je majka bila bolesna. Jedva smo ga poznavali i bili smo istraumirani odvajanjem od mame. Izgubila sam jednog roditelja kada sam imala četiri a sa osam gubila sam drugog. Kada smo brat i ja saznali da se vraćamo mami, bili smo neizmerno srećni. Međutim, nisam htela da tata to primeti jer nisam želela da ga povredim. Sada shvatam da sam zaštitila roditelje od svog besa. Kao nevino dete, koje nikad nije dobilo prihvatljivo objašnjenje za ova napuštanja, kako da ne mislim da je sve bilo moja krivica! Ako izgubite jednog, pa drugog roditelja, u nesigurnom dečjem svetu, koji drugi razlog može da postoji?”.

Vreme oslobađanja

Caroline kaže da je tužna zbog dece koja krive sebe zbog roditeljskih grešaka jer će oni, kao odrasle osobe, o sebi imati veoma nisko mišljenje, uvek će se osećati kao da nisu dovoljno dobri. Nijedna od ovih stvari nije dobar “sastojak” za kvalitetnu vezu. Ona smatra da su ljudi koji preuzimaju krivicu za sve veoma osetljivi i da imaju tendenciju da budu preodgovorni. Takav život je veoma iscrpljujuć – dodavanje slojeva krivice i nošenje nepotrebnog tereta je nepodnošljivo. A sa druge strane, dosta osoba koje krive druge takođe imaju neke trauma iz detinjstva – ali biraju drugačiji način da to izraze. Moguće je da im je teško da prihvate neke stvari koje su im se u životu desile. Jednostavno im je preteško da gledaju na sebe, pa mora da je neko drugi kriv za to. Ne mogu da prihvate poraz i nikad nisu naučili da preuzmu krivicu za svoja dela. U stvari, oni su samoimenovane žrtve ponašanja drugih ljudi, i često se osećaju bespomoćno i bez kontrole. Oba tipa ljudi su možda nekada bila emotivno zanemarena, ali način da ideš napred je da to prihvatiš, iako je to neugodno. Stručnjaci ističu još jednu bitnu stvar – treba doneti odluku da ćeš kao odrasla osoba tretirati sebe sa ljubavlju i brigom. NEMA VIŠE ZANEMARIVANJA! Prvi tip, koji krivi druge, mora da vidi pozitivne strane fer igre i prihvati svoj deo odgovornosti. Sledeći put kada se uhvate da su nekog okrivili, trebalo bi da se sete da će dobiti više ako se smire, i ako sagledaju situaciju sa svih strana, i iskreno. Neka razluče šta ih je uznemirilo i prekinu tu automatsku reakciju krivljenja. Treba da pronađu tračak sopstvene krivice.

Oduprite se automatskoj krivici

Osobe koje krive sebe treba da budu realne i da “skinu” nepotrebnu odgovornost sa svojih ramena. Kada su uznemirene, neka zaustave svoju automatsku reakciju preuzmanja krivice – koliko god to bilo teško. Borite se za sebe. Razmislite ko je kriv, priznajte svoj deo ali sagledajte dešavanja na druge načine i vidite koliki je udeo druge strane. Caroline Buchanan i za ovu situaciju ima primer iz života: “Pre nekoliko godina poverila sam se bratu da se osećam krivom što sam rekla mami da se ne uda za čoveka koji ju je zaprosio, a tada sam imala oko 12 godina. Rekao je da to nije bio razlog što se mama nije udala – nisi baš toliko uticajna!”. I bio je u pravu.

Oba tipa imaju poteškoća da prihvate svoju “neuticajnost” iz detinjstva, stoga su prešli u taj “preživljavački” mod. U nekim situacijama, prvi tip može biti prestravljen zbog “uništenja” ako priznaju nešto, a drugi tip ne može da se suoči sa hororom da ih je neko koga vole povredio. Međutim, kao zreli ljudi  treba da se suoče sa lošim mehanizmima odbrane i izgrade bolji.

Dobro je suočiti se sa odgovornošću i doneti dobre odluke kako biste pomogli svojoj deci. Scott Peck je rekao – da budemo slobodni ljudi, moramo preuzeti potpunu odgovornost za sebe, ali da bismo to uradili, moramo posedovati mogućnost odbijanja odgovornosti koja nije naša.

Koji je vaš šablon?

  1. Analizirajte tri poslednje situacije kada nešto nije ispalo onako kako ste zamišljali.

Po vašem mišljenju, šta je krenulo po zlu i ko je kriv za to? Zabeležite svoju reakciju. Imate li šablon u koji uglavnom “upadnete”? – krivite li druge ili sebe?

  1. Zapitajte se: koja je poenta krivice?

U svakoj situaciji, sagledajte činjenice i umesto da krivite ili preuzimate krivicu, vidite šta možete da naučite o sebi i o načinu na koji rešavate svađe i izazove? Kako vas ova dva tipa ometaju u tim slučajevima?

  1. Fokusirajte se na rezultate

Šta treba da uradite drugačije u svakoj situaciji da biste dobili ishod koji želite?

 

There are no comments yet. Be the first to comment.

Leave a Comment