Hrabrost u nepovoljnom okruženju – feminizam

Hrabrost u nepovoljnom okruženju – feminizam

August 1, 2018 , In: Snažna, Svesna Problema, Uncategorized, Uspešna , With: No Comments
0

Sve korisno i povoljno za ljudsku vrstu, ustanovljeno u kapitalizmu ili socijalizmu – prepisano je iz feminističkih programa. Feminizam je, dakle, ideologija dobrih namera

Prema postojećim podacima, filmove i serije sa istorijskom tematikom najradije gledaju žene, oduševljavajući se kostimima iz davnih vremena i ljubavnim pričama smeštenim u nekadašnje okolnosti. Ono što se u tim filmovima obično ne vidi – to je stvaran život žena u prošlosti. Zbilja, kako su živele te žene, bez ijednog od kućnih aparata, bez ginekologa na stotine kilometara okolo, u stvari, bez ikakvog ginekologa u državi, bez prava glasa, potpisa, raspolaganja svojim telom, bez prava na ikakvu imovinu, nekad i bez mogućnosti da iziđu iz kuće bez pratnje muških srodnika? Bogate žene su imale poslugu; ostale – baš ništa, osim svog života i svoje radne snage, a i jednim i drugim raspolagao je neki muškarac, otac ili muž, brat, sin, dalji rođak ili vlasnik. U tom i takvom patrijarhalnom svetu feminizam se pojavio, reklo bi se, iznenadno – za patrijarhalne strukture koje nisu očekivale pobunu žena, ali, istorijski gledano, sasvim očekivano – jer nemoguće je večito držati polovinu čovečanstva u ropstvu.

Feminizam je…

Stručna literature definiše feminizam kao zbir društvenih pokreta i ideologija čiji je cilj definisanje, uspostavljanje i branjenje jednakih političkih, ekonomskih, kulturalnih i socijalnih prava žena. Počiva na ideji o okupljanju i saradnji žena kako bi, okupljene, uspešnije pružile otpor nasilju, opresiji, svakidašnjoj diskriminaciji i pokušajima neokonzervativnih grupa, pokreta i celih režima koji pokušavaju da ponovo uspostave patrijarhat kakav je nekada postojao. Feministkinje, međutim, smatraju da je upravo patrijarhat, kao dominacija muškaraca nad ženama, osnovni oblik ugnjetavanja, koji se provlači kroz sve sfere života. Poznati feministički slogan “lično je političko” – pokazuje da nasilje muškarca nad ženom, u tišini doma svoga, u porodici i braku, praktično dopušta sve vrste nasilja socijalno jačih nad slabijima u društvu: muškaraca nad ženama, poslodavaca nad radnicima, državnog aparata sile nad stanovništvom. Osnovni zahtevi feminizma formulisani su još u doba nastanka industrijskog društva: jednaka plata za jednak rad – i pravo glasa. Većina evropskih zemalja prihvatila je zahtev za žensko pravo glasa u godinama posle Prvog svetskog rata, dok zahtev za jednakom platom tek stoji pred ženskim pokretima i organizacijama u mnogim državama, čak i danas.

Kada, gde, zašto…

Prva u Evropi pravo glasa ženama dala je, uslovno, Švedska, gde su žene, ako su bile članice esnafa i plaćale porez, mogle i da glasaju. Švedska je posle ovo pravo ukinula, pa opet vratila početkom XX veka. Prva država gde su žene zemljoposednice imale puno pravo glasa bio je Novi Zeland, od 1893, zatim Južna Australija, od 1894. godine. Opšte pravo glasa za sve punoletne građane, bez obzira na pol, rasu i imovinsko stanje uvodi Finska 1906, a Australija 1902 – ali, u Australiji domorodačko stanovništvo nije imalo pravo glasa još dugo. Uopšte, sva prava koja se odnose na učešće u izborima vekovima su se odnosila samo i jedino na muškarce bele rase koji su punoletni i plaćaju porez na imovinu – što znači da milioni bezemljaša, nadničara i fabričkih radnika nisu učestvovali u blagodetima izbornih sistema. I ne treba zamišljati kako su zakonodavci i vlasti u zemljama dobrog standarda “darovale” ženama biračko pravo – to pravo je ustanovljeno kao rezultat vekova borbe, protesta i pritisaka ženskih organizacija, danas gurnutih u zaborav, tako da se stiče utisak da su žene tako, iz čista mira, milošću mudrih kraljeva, predsednika i parlamenata sad odjednom mogle da glasaju.

I danas se čuju pitanja: a zašto su žene, kog vraga, tražile pravo glasa – zar nisu bile zadovoljne svim onim čipkama, steznicima i krinolinama u koje su se oblačile pa svim onim balovima na koje su išle kočijama, a da se i ne pominje brojna posluga koju su imale, naravno, samo i jedino ako su bile bogate? Već vekovima ranije, ozbiljni pisci, filozofi, satiričari, pisali su svoja dela kritikujući postojeće društvo nejednakosti, a neke žene, naročito imućnije, znale su da čitaju. Zalagale su se zato za opismenjavanje dece – ne samo devojčica nego sve dece, i radničke i sirotinjske. Verovale su – kao i muškarci oduševljeni prosvetiteljskim idejama – da će nasilje, prostitucija, nejednakost, ratovi i svako zlo i nesreća nekako otići iz ljudskog roda ako se razviju znanje i pismenost. Dopisivale su se s obrazovanim i uticajnim ljudima, ponekad čak i sa krunisanim glavama. Marija Terezija Valburga Amalija, austrougarska carica (1717-1780), pod uticajem ovih ideja otvarala je škole u svakom selu današnje Vojvodine, kao i cele svoje prostrane carevine, za svu decu, mušku i žensku. Četiri razreda, ali, malo li je u ono doba. Sva je prilika da su i žene koje nisu bile ni carice ni plemkinje tražile pravo glasa (i ginule u borbi) da bi mogle da utiču na društvo, da nešto menjaju nabolje.

Sifražetkinje

Poznate su tri faze razvoja feminizma: prvi talas, tokom XIX veka, obuhvatao je prvenstveno borbu za pravo glasa – ius sufragii, kako se zove na latinskom jeziku. Od francuskog načina izgovaranja – sifraže, nastalo je prvo ime za feministkinje – sifražetkinje. Osporavane, ismejavane, maltretirane u zatvorima i ludnicama, ponekad i ubijane u akcijama vojske, policije i žandarmerije, aktivistkinje su uspele da izmene zakonodavstva većine zemalja u ondašnjem svetu. Drugi talas feminizma započeo je 1960. godine. U ovom periodu feminizam je učvršćen kao politički pravac, organizovani su masovni pokreti i ženski časopisi, menjanje zakondavstva se ubrzalo, a počela je i borba protiv muškog nasilja nad ženama. Rodna ravnopravnst i edukacija žena došle su u fokus akcije. Treći talas otpočeo je 1990. godine, a traje i danas. U ovom periodu, uz donošenje velikog broja međunarodnih konvencija o prevenciji nasilja nad ženama, redefinisani su rod i pol, a akcenat uspostavljen na rodnim razlikama.

Simbol

Simbol

Feminizam se, teoretski, od XX veka deli na više grupa i pravaca. Radikalni feminizam ističe važnost akcije i protesta kao načina osvajanja ženskog prostora i izgradnje ženske kulture. Prema ovom pravcu, glavni uzrok za neravnopravnost u društvu je patrijarhat kao celokupan sistem muške vladavine nad ženama, od muškog vladara, muške vojske, muške industrije i muške religije do muške nauke i kulture. Fokus radikalnog feminizma je na muškom nasilju, silovanju, ženskom ropstvu i pornografiji. Socijalistički feminizam, međutim, kao glavnog krivca za neravnopravnost u društvu vidi klasnu eksploataciju i činjenicu da je celokupno bogatstvo u društvu skoncentrisano u rukama malog broja ekonomski najjačih muškaraca. Ova grana feminizma isticala je važnost i značaj saradnje feministkinja  sa drugim potlačenim klasama i grupama u društvu: antiimperijalističkim pokretima, radništvom, sindikatima, levičarskim političkim strankama, a u novije vreme sa antiglobalistima i LGBTIQ pokretima i organizacijama. Liberalni feminizam nema ambiciju da ruši postojeći poredak, nego se angažuje da poredak popravi, naročito novim zakonskim rešenjima, a žene podstiče da učestvuju u politici i da se obrazuju. Postoji i anarhofeminizam, biologicistički feminizam, ekofeminizam i druge grupe.

Pravo glasa za sve punoletne građane, zdravstvenu zaštitu i obrazovanje sve dece savremena društva duguju prvim feminističkim programima. Sve mere namenjene iskorenjivanju bolesti, siromaštva i nasilja koje su kapitalizam i socijalizam ikada sproveli – prvo su definisane u programima feministkinja. Sva današnja borba za ljudska prava, ojačana međunarodnim deklaracijama i konvencijama – počela je u programima prvih feministkinja koje su verovale u svet bez ratova, nepravde, siromaštva, straha i nasilja. Svaka današnja građanska akcija – odvija se po pravilima koje su nekada davno uspostavile feministkinje idući na mirne proteste i noseći transparente na ulice i trgove odakle ih je vojska ili policija ubijala kao golubove.

Međutim, ako je feminizam tekovina ne tako davne istorije, ženska pobuna seže mnogo dublje u prošlost. Ovekovečena je još u književnosti antičke Grčke, gde se maltene svaka junakinja buni protiv nekog oblika nasilja i uglavnom strada zbog svoje pobune. Euripid kroz svoju (anti)junakinju Medeju ilustruje pobunu protiv patrijarhalnog obrasca življenja:

“Još kažu da je nama život lak,

dok oni s kopljem u boj idu junački.

Budale! Više volim triput okršaj,

nego samo jedan mučan porođaj!”

Prvi štrajk ikada izvele su žene – prema podacima sa drevnih svitaka papirusa – u starom Egiptu. U pitanju su bile radnice koje su tkale bis (bisus), veoma tanko belo platno neophodno za izradu odeće faraona, sveštenstva i dvorjana. One su, prema egipatskim običajima, bile dobro plaćene za svoj rad, čak su imale i jedan slobodan dan u nedelji. Desilo se jednom da isplata zakasni i žene su obustavile rad. Došla je vojska da kazni nepokorne žene – ali, gle čuda, nijedan vojnik se nije usuđivao da ih napadne! Prema ondašnjem verovanju, te žene su bile pod zaštitom egipatskih ženskih božanstava, tako da bi muškarac koji bi povredio neku od njih rizikovao da ga božanstva kazne. Dok su se radnice prepirale sa komandantom vojnika, stigao je glasnik sa njihovim platama tako da se štrajk završio potpunim uspehom štrajkačica i gozbom sa vojnicima. Drugi štrajkovi, koje su takođe žene izvele, na primer onaj u fabrici svile u Liverpulu oko 1830 – nisu se završili tako dobro. U maloj fabricu veštačke svile – žene su se pridružile štrajku svojih kolega u “velikoj” tekstilnoj industriji, iako kolege nisu računale na njih. Vojska je zapalila fabriku, a veštačka (anilinska) svila, modni hit onog doba, ispušta otrovnu paru kad gori. Sve radnice su se ugušile, a ondašnje novine donele o tome jednu sasvim kratku vest.

Prvi politički iskorak žena dogodio se takođe u moderno doba – prilikom francuske buržoaske revolucije 1792. godine. Pošto je Francuska tada ratovala sa skoro svim državama u okruženju, žene su se okupile tražeći da rat prestane. Pobijene su. Olimp de Guž (1748 – 1793), spisateljica i feministkinja, autorka Povelje o pravima žene i građanke, koja je inspirisala akciju, a i inače se borila za prava žena i robova u kolonijama, osuđena je na smrt giljotinom. Ostala je zabeležena njena izjava “Ako žena može da se popne na giljotinu, može da se popne i na skupštinsku govornicu”.

Feminizam nije započinjao niti vodio ratove; nije hapsio svoje protivnike, nije ih mučio niti zatvarao u logore. Sve akcije feministkinja bile su uperene prema izgradnji boljeg, pravednijeg sveta. Svejedno je kod feministkinja vladao, i još uvek vlada, velik strah zasnovan na neznanju i predrasudama o sposobnosti žena da svojom akcijom donesu promene u društvu. Paradoksalno, ali, ideje feministkinja bile su dočekivane sa daleko većim nepoverenjem od ideja nacizma i fašizma. Našalost, ove ideologije ubile su i unesrećile milione ljudi, a i danas imaju brojne pristalice i poklonike, što samo pokazuje da čovečanstvo još nije naučilo svoju lekciju. U savremenom svetu, podeljenom između krajnosti, informacionih tehnika i nepismenosti, rata i mirovnih inicijativa, bogatstva i siromaštva, feminizam nastavlja da ostvaruje svoje davno zacrtane ciljeve. To je spora, poziciona borba nenasilnim sredstvima, ali, deluje.

G. P. F.

There are no comments yet. Be the first to comment.

Leave a Comment