Godinama je trpela nasilje svojih vršnjaka

Godinama je trpela nasilje svojih vršnjaka

November 19, 2018 , In: Snažna , With: No Comments
0

… ali je iz teške bitke za svoje mesto pod suncem izašla kao apsolutni pobednik.

– Kada si sasvim mali, teško možeš da dokučiš razlog zbog kojeg ti se druga deca podsmevaju, kinje te i ponižavaju. Kad malo porasteš i shvatiš da se to dešava samo zato što si drugačiji a da u tome nema ni trunke tvoje krivice, postaješ užasno nesrećan, osećaš se bezvrednim i suvišnim na ovom svetu – započinje svoju potresnu priču dvadesetjednogodišnja Mila Petrović iz Bečeja, koja je zbog svoje invalidnosti godinama trpela zlostavljanje vršnjaka, ali je iz teške bitke za sopstveno dostojanstvo i integritet na kraju izašla kao pobednik. I to kakav!

Patnja od rođenja

– Majka me je donela na svet kao nedonošče, po završetku šestog meseca trudnoće, bila sam teška samo 750 grama i lekari su smatrali da je veliko čudo to što sam uspela da preživim – priča Mila. – Posle tri meseca, izašla sam iz bolnice s dijagnozom cerebralne paralize koja nije odmah ustanovljena i pretpostavlja se da je posledica moždanog udara koji sam dobila dok sam ležala u inkubatoru.

Zbog bolesti je teško pokretala noge koje su bile zgrčene u kolenima i prohodala je tek sa tri godine, krećući se s mukom, u bolovima, gotovo puzeći.

Počelo je u obdaništu…

– Odrasla sam okružena ljubavlju i pažnjom, osećala sam se zaštićeno i sigurno, sve dok nisam krenula u obdanište. Hodala sam malo bolje nego u početku, ali i dalje teško i sporo, savijenih kolena, što je ostaloj deci bilo smešno. Niko nije hteo da se igra sa mnom, svako malo neko bi me gurnuo, a kad bih pala, svi su mi se rugali. Najviše su uživali u tome da me zavrte na vrtešci i gledaju kako plačem jer ne mogu da siđem dok se sama ne zaustavi. Vaspitačice su me pazile i štitile, grdile su one koji su me zlostavljali, ali čim bi makar i na trenutak bile odsutne, za mene je nastajao pakao – seća se Mila svojih prvih kontakata s vršnjacima.

… nastavilo se u školi

No, to nije bilo ništa u odnosu na ono što ju je čekalo u školi…

– Nikada neću zaboraviti dan kada sam prvi put ušla u učionicu, na meni su se zaustavili pogledi prepuni prezira i nečeg što bi se moglo nazvati čuđenjem, kao da su govorili “Otkud ona, takvima nije mesto među nama”. Ono što je usledilo pamtim kao ružan san iz kojeg se nisam budila godinama. Nije bilo dana da me neko ne povredi, verbalno ili fizički, sa mnom niko nije normalno komunicirao osim tihe, stidljive Tijane, koja je i danas moja najbolja drugarica – seća se Mila.

Devojčice su joj cepale sveske i nazivale je jadnicom i retardom, ako bi zaustila nešto da kaže, prekidale su je uzvicima “Jao, evo je, opet ova…”

Dečaci su bili još suroviji: gađali su je kamenjem, šutirali je u cevanice, a omiljena zabava bila im je da je tuku kišobranom. Kada bi na času htela da odgovori na neko pitanje, udarali su je po podignutoj ruci.

Samopouzdanje na nuli

– Učiteljica to nije primećivala ili se pravila da ne vidi. Bila je vrlo gruba, stalno je vikala. Jednom mi je, kad sam zaboravila da napišem domaći zadatak, rekla da od mene nema vajde i da je skupljanje đubreta jedino što ću moći da radim kad porastem. To me je užasno pogodilo, sva sam se tresla od stida i poniženosti, toliko me je povredila da danima nisam mogla da dođem sebi – priča Mila čije je samopouzdanje bilo toliko narušeno da se potpuno predala i prestala da se suprotstavlja. Počela su da je zlostavljaju i mlađa deca, slabija od nje, a ocu koji ju je upitao zašto se ne brani kada je jednom prilikom naišao dok joj je devojčica iz komšiluka udarala glavu o zid, odgovorila je da ne zna kako se to radi.

Majka i otac ništa nisu znali

– Roditeljima nisam pominjala da trpim nasilje svojih vršnjaka u školi jer su se u međuvremenu oboje teško razboleli. Majci je popustilo srce i nekoliko puta bila je u životnoj opasnosti, plašila sam se da će dobiti infarkt ako joj poverim da me zlostavljaju, znam da bi odmah skočila da me brani, bio bi to za nju ogroman stres. Uvek me je podržavala i hrabrila, borila se za mene kao lavica, svakog dana me je onako slaba i malaksala vozila biciklom u školu, četiri kilometra tamo i nazad. Tata je oboleo od karcinoma, koji se posle nekog vremena povukao, ali mu se nakon toga stvorio novi maligni tumor. Sada je dobro i nadamo se da je uspeo da pobedi tešku bolest – otkriva naša sagovornica koja je jedino zajedničko dete svojih roditelja: iz prethodnog braka majka ima sina i kćerku, a otac tri devojčice.

Uporno vežbanje se isplatiloUporno vežbanje se isplatilo

Veliki preokret

U višim razredima Mili je bilo malo lakše jer je imala podršku nastavnika, koji su oštro reagovali i kažnjavali njene mučitelje. Nažalost, zlostavljanje, ponižavanje i omalovažavanje nije prestalo, ali ga je ipak bilo manje.

A onda, u sedmom razredu, desilo se nešto što je iz korena promenilo život Mile Petrović.

– Srpski jezik počela je da nam predaje Sanja Zelenkić, nastavnica koja je važila za najstrožu u školi. Na njenom času nije smela ni muva da se čuje, svi su je se plašili, ni ja nisam bila izuzetak. Sećam se prvog pismenog zadatka kod nje, šetala je između klupa i zaustavila se pored moje klupe, spustila mi ruku na rame i rekla tiho: “Piši, Mila, piši.”. Na sledećem času, podelila je vežbanke, a moju je ostavila za kraj. “Mila je jedina dobila peticu, njen sastav je najbolji. Izađi pred tablu i pročitaj to što si napisala”. Nisam volela da se krećem po razredu jer su me uvek gledali s podsmehom, ali morala sam da poslušam nastavnicu. Kada sam završila s čitanjem, dobila sam aplauz, prvi put u tih sedam godina moji školski drugovi iskazali su mi poštovanje. Sanja je nastavila da me podržava i podstiče, na svakom času tražila je da kažem šta mislim o nekoj knjizi, pesmi ili pripoveci. Uvek sam morala da izađem na tablu i više se nisam osećala neprijatno, polako je počelo da mi se vraća samopouzdanje. Jednom me je posle časa upitala da li pišem a kad sam odgovorila potvrdno, kazala je da samo nastavim jer sam vrlo talentovana. Ta divna žena ulila mi je volju za životom, zahvaljujući njoj, posle nekoliko godina napisala sam svoju prvu zbirku pripovedaka koja je na Sajmu knjiga dobila nagradu Srpske kraljevske akademije nauka i umetnosti – ponosno ističe Mila.

Prava odluka

Osmi razred završila je s vrlodobrim uspehom, ali odlučila je da se upiše na grafički smer u Specijalnoj srednjoj školi “Dr Milan Petrović”, koja ne prima samo decu s mentalnim oštećenjima već i s fizičkim invaliditetom.

– Ne bih podnela zlostavljanje u novoj sredini, verujem da bih se ubila kada bih ponovo prolazila kroz torturu svojih vršnjaka. Sada znam da je to bio najispravniji mogući izbor jer su tu svi jednaki, svi smo svoji na svome, a profesori su posebna priča. Toliko ljubavi prema poslu, strpljenja i želje da deca nešto nauče, ti ljudi su zaista neverovatni. Zamislite samo, mene, koja sam antitalenat za matematiku i mrzim taj predmet, profesorka je svojim posebnim metodama preobratila u najvećeg poklonika te nauke! – ističe Mila.

Novi uspesi

U svojoj novoj školi Mila je otkrila glumu.

– U uspeh naše male trupe, koju vodi profesor Miša Blizanac, veliki entuzijasta neverovatne energije, niko nije verovao, ali ispostavilo se da je procena nevernih Toma bila potpuno pogrešna. Veoma sam ponosna na svoj doprinos, na Festivalu amaterskih pozorišta osvajamo brojne nagrade, a jedna od njih je i moja – za glavnu žensku ulogu.

I još nešto: zahvaljujući kontinuiranoj rehabilitaciji, mnogo je stabilnija, kolena su joj se u velikoj meri ispravila, mada i dalje teško hoda i mora da se oslanja na štap.

Mila i Radoslav
Mila i Radoslav

Još lepih vesti

Ove godine Mila je položila prijemni ispit na Filozofskom fakultetu, odsek Socijalni rad. Primljena je na budžet, ispunila je uslove za boravak u studentskom domu i uveliko uči za prve ispite. Novost je i to što se u junu verila s Radoslavom, Leskovčaninom koji je zbog nje napustio imanje u rodnom kraju i došao u Novi Sad.

– On je moj najveći oslonac, pomaže mi kad bolest uzme maha, kad me boli celo telo, kad ne mogu da otvorim oči od glavobolje. Dešava se da mi iznenada otkažu noge pa padnem i ne mogu da nastavim dalje, nekako se dovučem do najbliže klupe pa moj Radoslav dođe po mene. Uz njega sam sigurna, i, uprkos tome što odavno ne trpim nasilje, znam da niko ne sme da me popreko pogleda, a kamoli da me zlostavlja – završava svoju priču ova hrabra devojka koja drži divne motivacione govore na tribinama u novosadskim osnovnim školama, pod nazivom “Nasilje nije moj izbor”. Ova akcija, koju sprovodi Milin profesor Miša Blizanac u saradnji s gradskim ombudsmanom, akcenat stavlja upravo na zlostavljanje dece s invaliditetom.

 

Angelina Čakširan

 

Projekat „Kvalitetnim informisanjem protiv vršnjačkog nasilja“ sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

There are no comments yet. Be the first to comment.

Leave a Comment