DANI I SEĆANJE – crna statistika

DANI I SEĆANJE – šta više reći o femicidu

May 18, 2018 , In: Snažna, Svesna Problema , With: No Comments
1

Danas je 18. maj – Dan sećanja na žene koje su ubili njihovi partneri. Nedavno je ustanovljen, posle serijala ubistava u maju 2015. Bilo je, i biće, i dalje prigodnih govora, možda i napomena u vestima, izjava stručnih i političkih ličnosti ili specijalizovanih emisija o femicidu.

Hvatam sebe kako ne smem da napišem koliko žena su ubili njihovi partneri ove godine – iz straha da će do objavljivanja ovog teksta još neka da strada. Sad bi bile među nama. Kafenisale s prijateljicama. Obavljale sto hiljada svakidašnjih, nevidljivih poslova ili blistale u slavi, talentu i karijeri. Ali, njih više nema u ovom društvu. Mrtve su, a nisu umrle od raka ili moždanog udara. Nisu poginule u saobraćajnim nesrećama, nego su ubijene. I nije ih ubio odbegli bik, niti nepoznati mračni čovek iz parka, nego muž ili momak. Često u zajedničkom stanu ili kući. Odnedavno i u centrima za socijalni rad. Neretko odmah posle odlaska policije. Obavezno posle maltretiranja, batina i pretnji. „Ubiću te ; zakopaću te u bašti ispod paradajza; baciću te svinjama da te pojedu; NIKAD TE NEĆE NAĆI; ti si moja i bogova (tj. božja); ne vredi da zoveš policiju, tamo rade sve moji drugari; odrobijaću te” – samo su neke od pretnji koje su ove žene slušale u danima pre svoje smrti. Posle osvanu jezivi naslovi u medijima. Ubijena. Raskomadana. Ubica ispalio šest… ne, dvanaest metaka u ženu. Sekira. Trofejni pištolj. Pred decom. Pred roditeljima. Javnost se užasava, dva, tri dana, pa se onda zainteresuje za druge teme. Poznanici se čude: pa šta se to desilo, onako fin čovek, uvek se lepo javljao. A ona, e, ona je uvek bila nekako čudna, odsutna (verovatno zbog batina). Da li su se svađali? Da, ali, znate kako je – kao u svakom braku. Ili i više od toga. Često je imala modrice. Garantovano od onih „visećih“ elemenata u kuhinji, žene se obično povređuju dok kuvaju ručak. Napuštala ga je nekoliko puta. Posle se vraćala, da ponovo pokušaju, i prilikom jednog od tih „pokušaja“ muž/ dečko ju je ubio. U stvari, žena pokušava da napusti nasilnika, a vraća se jer on preti da će ubiti nju, decu i/ili njene roditelje. O, da, on je imao oružje. Neprijavljeno, ili, čak, uredno prijavljeno, s dozvolom. A ako i nema oružja, pa poslužiće već neka motka ili druga teška i tupa stvar.

Zaposleni u institucijama nekad su imali jasan odgovor: žena im se nije obratila, pa samim tim nisu imali priliku da bilo šta preduzmu blagovremeno, to jest, dok je još bila živa. Trpela je nasilje, nije prijavila. Ali, šta je sa sve brojnijim slučajevima kad se žena obratila policiji, centru za socijalni rad, tužilaštvu, ženskoj organizaciji ili sudu – a njen nasilnik je i pored toga ubije? Događalo se i da je postupak pred institucijama u toku – i upravo tada već postojeće nasilje eskalira, nasilnik, gnevan i očajan što će mu žrtva izmaći, odlučuje, ako već nije ranije odlučio, da je ubije. Zakon o porodičnom nasilju i protokoli saradnje među institucijama još su novi, reč „femicid“ se tek odnedavno koristi u medijima i svakidašnjem govoru, ali, svaki krivični zakon, od kada pravo uopšte postoji u ljudskom društvu, predviđa da je ubistvo krivično delo za koje se odgovara. I ne samo krivični zakon: za običnu tuču u kafani (i ispred nje) nasilnici su uvek mogli da dobiju ozbiljnu kaznu pa da se nađu iza zatvorske brave. Zašto ovaj jednostavan sistem nije primenjivan i u slučajevima nasilja nad partnerkom? Zašto su svi, od komšiluka do institucija, nalazili toliko „razumevanja“ za nasilnika, čak i ako je ubio ženu? Te, bio je već pomenuti fini čovek koji se uredno javlja (kao da to išta znači); te, bio je ljubomoran (kao da je to opravdanje); te, bio na ratištu, ostao bez posla, nije više mogao da se nosi sa siromaštvom, pio je. Mnogi fini ljudi koji se uredno javljaju a ostali su bez posla – ne ubijaju nikoga. Mnogi koji piju – idu da spavaju, ne maltretiraju nikoga. Najzad, i mi žene bivamo ljubomorne i ne možemo da se nosimo sa siromašenjem porodice, pa ipak ne ubijamo svoje partnere, čak i kad nam stvarno idu na živce i ne mogu da se sete naših rođendana.

Kako se i zašto dogodi da muškarac ubije ženu? U našim uslovima – kao da ni pretnja dugotrajnom zatvorskom kaznom ne zadržava počinioca. U patrijarhalnom sistemu vrednosti, žena pripada partneru, njen rad služi njemu, njen novac uzima on, a izgleda po istoj mentalitetskoj matrici on negde veruje da mu pripada i njen život. Nema definicije ženoubice, kao što nema ni „profila“ nasilnika. Može da bude iz svake profesije i socijalnog statusa. Može da bude plav ili crnomanjast, mlađi ili stariji. Ne mora da ima tanke usne i leden pogled. Ne mora da ima dozvolu za oružje niti kuma ili najboljeg druga u sudu ili policiji. Ne vredi ga nazivati psihopatom, jer, većina psihopata koje sretnete svakog dana ne bi ubila ni komarca, a u životu nije zaklala kokošku. Ne vredi ga pravdati „ludilom“, jer većina duševnih bolesnika živi mirno u svojim svetovima i ne ubija svoje žene ili devojke. Nije mu nešto „flipnulo u glavi“ nego se pripremao dugo i ozbiljno i o svojim namerama redovno obaveštavao ženu. Nije bio neuračunljiv, jer stručnjaci na telu ubijene žene pronalaze tragove sasvim precizno usmerenih hitaca ili udaraca – usmerenih tako da žena jezivo pati, a da umre svakako. Pa ko je onda ubica?

Sasvim običan čovek – neko od nas. Drugačiji samo po mržnji i sprovođenju svoje mržnje u delo.

Kao što je i ubijena žena – jedna od nas.

I kad već pitamo „šta žene žele“, evo na prvom mestu: da muškarci prestanu da nas ubijaju. Nijedna žena manje, nijedna mrtva više. Institucije neka daju sve od sebe, a svaka i svako od nas neka preduzima sve što je moguće kako bi ovo društvo postalo društvo sa nultom tolerancijom na ubijanje žena.

G. P. F.

There are no comments yet. Be the first to comment.

Leave a Comment