Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama - Šesnaest dana za normalan život

Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama – Šesnaest dana za normalan život

November 25, 2018 , In: Svesna Problema , With: No Comments
0

“Šesnaest dana aktivizma protiv nasilja nad ženama” je kampanja koja počinje upravo danas. Nova zakonska rešenja počinju da daju rezultate iako institucije nisu pokazale da su dorasle problemu. Mediji i društvene mreže uglavnom povlađuju najnižim pobudama umesto da se usprotive nasilju.

Datum i kampanju inicirale su feministkinje Latinske Amerike i Kariba na sastanku u Bogoti 1981. godine.  Na ovom skupu žene su otvoreno progovorile o porodičnom nasilju, silovanjima, seksualnom zlostavljanju, a takođe i nasilju koje diktatorski režimi čine prema političkim neistomišljenicama i zatvorenicama. Dvadeset peti novembar odabran je zbog sestara Mirabal, Patricije, Minerve i Marije Tereze, koje je na ovaj dan 1960. godine ubio diktator Rafael Truhiljo u Dominikanskoj Republici. Ujedinjene nacije su prihvatile inicijativu žena i 1999. godine proglasile 25 novembar Međunarodnim danom borbe protiv nasilja nad ženama. Današnjim datumom počinje kampanja koju sprovodi preko 1.700 organizacija u više od stotinu država a završava se 10. decembra – Danom ljudskih prava. Tokom kampanje, biće tribina i okruglih stolova, panela, diskusija i drugih programa koji treba da podignu pažnju društva da prepozna, prijavi i sankcioniše nasilje nad ženama.

Za “Šta žene žele” o kampanji govori Mirna Laković, novinarka i aktivistkinja uključena u borbu protiv nasilja prema ženama.

ŠŽŽ: Koliko je kampanja značajna sada u odnosu na doba kad je ustanovljena?

Mirna Laković: Nasilje nad ženama je goruća tema, zato o njoj treba govoriti svakod dana svih 365 dana u godini, jer mnogo žena strada od nasilnika, od svojih partnera. Ove godine u Srbiji je ubijeno dvadeset šest žena, što je zvaničan podatak, možda ih je i više, a sva ova ubistva dogodila su se u toku prvih nekoliko meseci ove godine. Potrebno je da se borimo svakog dana, protiv svakog nasilja, u ovom slučaju nasilja nad ženama. Borba je važna, ima pomaka, zato nas kampanja uvek podseća na to, ali negde se i greši. I u samim ženskim organizacijama koje se bore protiv nasilja nad ženama videla sam da ima neslaganja, jer neke od aktivistkinja smatraju da je kampanja kontraproduktivna i suviše agresivna, dok umerena kampanja ne daje željene rezultate. Mislim da je nekad neophodna agresivnija kampanja kako bismo skrenule pažnju na problem i promenile pristup. Ključna je informisanost, obrazovanje za prepoznavanje nasilja od dečjeg uzrasta, od osnovne škole, pa možda i ranije. Smatram da je neophodno već jednom prekinuti s onom rečenicom “ko se tuče, taj se voli”, jer ko te tuče, taj te sigurno ne voli. Sećam se još od vrtića da me je jedan dečak neprestano maltretirao, a posle vrtića smo još krenuli i u isti razred osnovne škole. Učiteljica kojoj sam se žalila nije preduzela ništa, ali su me svi moji drugovi i drugarice  osuđivali što sam “tužakala” tog dečaka. Udarao me je, uništavao mi stvari i opet sam ja bila kriva, a ne on. Ne mogu da se setim da sam se žalila vaspitačici dok sam išla u vrtić, a sigurna sam da se nisam žalila roditeljima. Dakle, neophodno je da prestane to tetošenje nasilnika i osuđivanje onih koji prijavljuju nasilje a koje grupa proglasi “tužibabama” i “izdajnicima”. Na kraju je taj dečak otišao iz naše škole, ponavljao je razred, sad mislim da je verovatno i njemu bila potrebna pomoć, možda je i on negde bio zlostavljan, ali to u ono doba niko nije prepoznavao.

ŠŽŽ: Kako posmatrate današnju emancipaciju žena – kao privid ili kao trend?

Mirna Laković: I jedno i drugo. Poznajem žene koje su se zaista ekonomski osamostalile, obrazovale, imaju svoje prihode, a s druge strane potpuno su podređene partneru, šefu, porodici. Na jednom planu postižu fantastične rezultate – na nekom drugom postupaju potpuno patrijarhalno.

ŠŽŽ: Da li se menja profil nasilnika?

Mirna Laković:  Ne menja se, jer ga nema. Nasilnik nema karakteristike, nema boju kože niti socijalni kontekst. Nije nužno da nasilnik bude siromašan, iz ruralne sredine, neobrazovan ili nezaposlen. Mi u društvu imamo visoko pozicioniranih ljudi koji su se dotakli moći, nadmoći i prevlasti nad drugim ljudima – i ženama i muškarcima – pa tu nadmoć prenose na svoje partnerke. Ima, s druge strane, obrazovanih i pozicioniranih muškaraca koji su takođe bili žrtve nasilja. Ukratko, nasilje može da se dogodi svakome i niko nije siguran.

ŠŽŽ: Smatrate li da i pored emancipacije žena patrijarhat još ima uticaja?

Mirna Laković: Nedavno sam čula za primer žene koja je u nasilnoj vezi iz koje odbija da iziđe, čak je podigla kredit na deset godina za svog muža. Rade u istoj firmi, ona je na višem položaju od njega i sa većom platom, ekonomski uopšte ne zavisi od njega, nego on zavisi od nje, a ona podiže kredit koji je praktično “zakopava” u toj vezi. Neverovatno zvuči, ali, dešava se, češće nego što možemo da zamislimo.

ŠŽŽ: A gde su u svemu tome institucije? Žene su njihovi partneri ubijali u centrima za socijalni rad, čak i u sudu.

Mirna Laković: To je za mene takav apsurd, takva ironija, da ne znam kako bih komentarisala. Tu je država pokazala svoju nemoć i nesposobnost da zaštiti žrtve i država ne želi da prizna svoju odgovornost za žene koje su joj se obratile tražeći pomoć. A kad institucije ne mogu da kažu “da, to je naša krivica, to nije smelo da se dogodi” – na šta onda žena može da računa? Ako nije sigurna u sudu, gde postoji naoružano obezbeđenje, pa gde bi uopšte mogla da bude sigurna?

ŠŽŽ: Kako gledate na rešenja novog Zakona o prevenciji porodičnog nasilja?

Mirna Laković: Upoznata sam sa Zakonom, i mislim da je dobro što sad nasilnik biva udaljen iz kuće a žena i deca ostaju u poznatom okruženju. Ranije rešenje bilo je velika greška, da nasilnik ostaje u kući ili stanu, a žena i deca moraju da odu. Nisam pravnica, ali pitam: zar je pravo vlasništva važnije od nečijeg prava na život, prava na dostojanstvo? Primer: mladi par živi u vanbračnoj zajednici, godinama, u nekretnini koja je njegovo vlasništvo. U jednom trenutku, posle svađe, on izbacuje nju na ulicu, na hladnoću, bez tople odeće i obuće, bez dokumenata i lekova, bez ličnih stvari. Dođe policija a on neće da otvori i policija kaže ženi: a, pa to je njegovo privatno vlasništvo, on ne mora da pusti unutra nikoga koga ne želi i nije obavezan da Vam vrati stvari. A žena je tu živela, tog dana je pospremila taj stan da blista i ne može da uđe čak ni da bi uzela svoje stvari. Onda joj policajac kaže: pa šta da radim s tobom, da te vodim kod mene kući? Meni to nije normalno.

ŠŽŽ:  A šta je sa slučajevima kad muž posle razvoda preduzima bukvalno sve da bi dobio starateljstvo nad decom, ne zato što voli decu nego da bi napakostio bivšoj ženi?

Mirna Laković: Mislim da je nedopustivo nasilniku prepustiti decu. Iz kojih god pobuda da traži starateljstvo, smatram da je nasiljem izgubio svako pravo i da viđa decu, a kamoli da bude staratelj. Zakon bi u ovom pogledu morao da bude mnogo stroži, kao u nekim zemljama: posle razvoda alimentacija je obaveza, a viđanje dece se zaslužuje. Ova ubistva žena u sudu i centrima za socijalni rad najbolje pokazuju da nasilniku ne treba dati decu.

Mediji u borbi protiv nasilja

ŠŽŽ: Šta mediji i društvene mreže mogu da učine?

 Mirna Laković: Mogu mnogo, ali rade malo, čast izuzecima. Mediji i društvene mreže u našim uslovima služe u najgore moguće svrhe i za iživljavanje najnižih pobuda. Kad pročitam da ne bi trebalo toliko pisati o nasilju nad ženama, jer i muškarci trpe nasilje, želudac mi se okrene. Komentari su poseban užas. Ovo je društvo u kome će biti potrebno mnogo vremena i rada da se nešto promeni.

INTERPOL

Interpolove statistike nisu se promenile tokom poslednjih trideset godina. Više od 70% ukupnog kriminala, više od 80% ubistava, više od 90% krivičnih dela koja uključuju nasilje i 100% silovanja – počine muškarci. U preko 60% ubistava žrtve su žene.

A kako je počela borba za ljudska prava, iz koje se izrodila borba za prava žena?

 

G. P. F.

There are no comments yet. Be the first to comment.

Leave a Comment