“Očevi su bili strogi, kako jedan, tako mnogi. . . “ (Milan Prunić Duma)
U ta davna nostalgična vremena fizičko kažnjavanje dece bilo je uobičajeno u Kikindi kao i svuda po SFRJ. Ne u smislu da je bilo poželjno ili propagirano, ali, jednostavno se događalo i niko nije pravio problem oko toga. Ako bi dete baš došlo u školu modro od batina nežne roditeljske ruke, nastavnici fizičkog bi mu dozvolili da radi u odeći dugih rukava i nogavica, dok modrice ne prođu.
Institucije, onakve kakve su onda bile, nisu se mešale ni u šta, “slučaj” bi dobio medijsku pažnju jedino kad bi dete baš podleglo batinama, pa primljeno u bolnicu sa teškim povredama ili umrlo, a to se u Kikindi nije događalo ili barem nije bilo poznato. Sećam se (izuzetno dobro se sećam!) da sam batine od tate dobila tri puta u životu, ali, mnogi moji vršnjaci i vršnjakinje, pa i mnogo mlađi ljudi, dobijali su ih relativno redovno, barem dva do tri puta svake sedmice. Devojčice su, kad su odrasle, govorile da je “tata bio strog ali pravedan”. To bi značilo otprilike da je tata tukao ćerku samo kad je smatrao da je zaslužila, a smatrao je uglavnom. Kakva li je to “pravednost” kad jači mlati slabijeg, koji niti može, niti sme da mu se usprotivi? Naši vršnjaci su nekada prolazili još gore, jer su ih očevi tukli kaišima, i to onim delom na kome je metalna pređica, štapovima, drškama od vila i motika (!!!) i uopšte predmetima koji mogu da izazovu ozbiljne povrede i posledice. Neki od mojih drugova su se i oženili svojim trudnim devojkama tek kad su ih očevi prebili – njihovi očevi, ne devojački. Drugi su dobijali šamare od očeva čak i kao oženjeni ljudi sa svojom platom i svojim domaćinstvom. U nekim porodicama ni majke nisu zaostajale, u nekim ni danas ne zaostaju u lemanju dece. Za jednog poznatog Kikinđanina i danas se priča u njegovom sokaku kako ga je mati mlatila u doba kad nije bio velik i opak pedesetogodišnjak, nego malo i mršavo dete od pet godina koje je dobijalo batine za svaku sitnicu.
Čemu je služila ovolika silna strogost prema deci? Najčešće su roditelji objašnjavali da tuku svoje dete da bi se disciplinovalo, “da postane čovek” – kao da bi bez batina postalo šimpanza, šta li. Drugi su se pozivali na tradiciju fizičkog kažnjavanja, “I mene je moj otac tukao, pa šta mi fali?”. U principu ništa, osim svesti da je surovost prema slabijima ružna i nepotrebna. Mnogi roditelji bivali su jako uvređeni kad bi im neko samo spomenuo da bi trebalo manje da mlate decu, kao da im je oduzeto neko pravo koje su njihovi preci imali, a oni, eto, nemaju. Batine su mogle da se dobiju za najbezazleniji nestašluk, loša ocena u školi bila je povod za grozne batine, a pretnje batinama i obećavanje batina (“videćeš ti svoje kad otac dođe kući”) bilo je svakidašnji deo razgovora u mnogim kućama. Izgleda je u pitanju zaista bila porodična istorija i nasleđeni obrasci ponašanja: dok su moj tata i njegova majka iz sve snage podržavali fizičko kažnjavanje (sva tri slučaja kad sam dobila batine inicirala je upravo baba Ljuba, zvocajući mom ocu dok me ne bi nalupao), mama i njeni roditelji su bili strogo protiv. Deda, učitelj u penziji, verovao je u razgovor, a baka, mamina mama, jednostavno nije dozvoljavala da neko tuče njenu unuku, naročito njen zet. Navodno je jedna babina pretkinja, izvesna Kovinka Šećerov, dva puta bila udata, oba puta za udovce s decom, i, kaže proverena porodična legenda, zabranila da se deca tuku. Kad bi počela svađa u kući, ona bi bez ikakvog uvoda odvela decu (svu – dakle i muževljevu iz prvog braka) u drugu prostoriju, neki put i u komšiluk, dok ne prođe oluja. Tako je jedna jedva pismena žena uvela nov model ponašanja u porodični život, a pristalice batina više nisu imale kud, barem kod nas u kući. U okruženju – rasprava da li treba ili ne treba tući decu, vodi se i danas.
(Kikindske priče)
G. P. F.
Pingback: no blacks gay dating