Crveni karton za male zlostavljače 

Crveni karton za male zlostavljače 

November 21, 2018 , In: Supermama , With: No Comments
0

Povodom vršnjačkog nasilja, logično je najveći deo pažnje usmeren prema detetu koje je zlostavljeno; a kako je sa drugom stranom, naime, sa zlostavljačima? Mnogi roditelji sa najvećim strahom se pitaju „šta ako je moje dete narkoman/diler/budući kriminalac/nesposobno da savlada gradivo?“. Daleko manje roditelja postavlja pitanje „a šta ako je moje dete zlostavljač?“. Ova tema se u mnogim kućama ne otvara ni na koji način i roditelji saznaju da je njihov potomak nekoga udario, gurao, povredio – tek kad im stigne poziv iz škole.

Ko su mali zlostavljači?

Koje dete je zlostavljač i da li je moguće napraviti neki „profil“ potencijalnog zlostavljača? Da li su to deca iz najsiromašnijih slojeva stanovništva, ona koja nemaju nijedne čitave patike niti novac za užinu? Ili, naprotiv, deca imućnijih ljudi, ona koja imaju najnovije telefone i firmiranu odeću? Da nisu možda deca razvedenih roditelja, koja su i inače u našem sistemu vrednosti „sumnjiva“ bukvalno zbog svega ili deca iz marginalizovnih grupa? Najveći i najjači dečak u razredu? Deca kojima su roditelji alkoholičari, narkomani, iz bilo kog razloga nesposobni da vaspitavaju decu i brinu o njima? Uz sav trud stručnjaka, dostupan je samo jedan zaključak: zlostavljač se razlikuje od ostale dece po tome što – zlostavlja. Visina, težina, socijalni status, nacionalnost, veroispovest, izgled, uslovi iz kojih je dete došlo u grupu – nisu presudni da neko postane zlostavljač.

Kako sa njima?

Psihološkinja u srednjoj Tehničkoj školi i članica Tima za suzbijanje vršnjačkog nasilja Opštine Kikinda Tatjana Ivetić ističe da je problem složen i daleko ozbiljniji nego što se na prvi pogled vidi: „odmeravanje snaga“ između dva jednako visoka i fizički spremna momka nešto je sasvim drugo nego u slučaju kad jači udara i gura manjeg ili slabijeg, ili njih petorica biju jednog, jer tu uvek postoji element straha povređenog da će fizička sila eskalirati.

  • Nažalost, roditelji dece koja vrše nasilje ne žele uvek da pogledaju istini u oči. Oni traže razloge zbog kojih se dete ponaša nasilno, opravdavajući ga time da je i sam bio isprovociran, da je i sam nekad bio izložen nasilju, što je vrlo interesantno. Dešava se, naime, da učenik koji je u prvom razredu srednje škole bio maltretiran, kada postane stariji i jači, počne da primenjuje isti oblik ponašanja kome je i sam bio izložen – u psihologiji fenomen poznat kao „identifikacija s agresorom“. Važno je da roditelji znaju da škole sad imaju oformljene timove zadužene za bezbednost u školi i rešavanje problema vezanih za nasilje. Postoje tačno propisane zakonske procedure koje se u takvim slučajevima preduzimaju. Naravno da je svakom roditelju neprijatno kada ga pozovu u školu i saopšte da njegovo dete vrši neki oblik nasilja nad drugom decom. Ono što je najbitnije u ovoj situaciji jeste da ne zatvarate oči pred činjenicama i da ozbiljno shvatite problem i pristupite njegovom rešavanju.

Tatjana Ivetić kaže da su obavezni koraci u suzbijanju agresivnog ponašanja deteta sledeći:

  1. Pre svega, razgovor s detetom. Jasno mu treba staviti do znanja da ne tolerišete nasilje. Nemojte na njegovo nasilje odgovarati batinama ili bilo kojim vidom nasilja. Uskraćivanje nečega što dete voli je mnogo efikasniji metod kažnjavanja.
  2. Pomozite mu da stekne uvid u svoje ponašanje i posledice onoga što je činilo.
  3. Pitajte ga na koji način je moglo drugačije da reaguje.
  4. Razvijajte empatiju kod njega pitajući ga šta misli kako se to drugo dete osećalo dok je ismevano, tučeno ili iznuđivano.
  5. Naučite ga da se izvini i popravi greške.
  6. Pohvale i nagrade su neizostavni deo vaspitanja. Pohvalite ga za željeno ponašanje. Pitajte ga kako se ono tada osećalo. Budite u toku i pratite šta vaše dete radi. Naučite ga da stiče i održava prijateljstva. Sarađujte sa školom i ne stidite se da potražite stručnu pomoć!

Obaveze i sport

Viktor Felbab, profesor fizičkog vaspitanja u srednjoj školi „Miloš Crnjanski“, naglašava da deca koja se nasilno ponašaju obično imaju priliku da nasilan model vide u svojoj porodici.

  • Problem je kako roditelji da prepoznaju zlostavljača kad i sami imaju istu matricu. Obično dečaci zlostavljaju devojčice ili manje i slabije dečake. Roditelji mogu da rešavaju ovaj problem u saradnji sa stručnim timovima u školi. U težim slučajevima, u proceduru se uključuju policija i Centar za socijalni rad. Teži put je kad treba dopreti do svesti roditelja, pitati ga da li bi on voleo da neko zlostavlja njegovo dete. Zapažam da se situacija u školama znatno poboljšala od kada imamo video nadzor. Saradnja roditelja sa stručnim službama u školi obično daje rezultate, uglavnom se stvari dovedu u red, nekad ne ide tako jer dete završava školu i mi više ne možemo da utičemo na njegovo ponašanje. Deca koja treniraju, po pravilu nemaju problem sa zlostavljanjem, jer sport omogućava socijalizaciju. Mlada osoba uči i da gubi i da pobeđuje tako da sport mnogo utiče na vrednovanje pravih stvari u životu.

Odnos roditelj – dete

Pedagozi u kikindskim osnovnim školama upozoravaju na slučaj (ime škole se ne pominje jer je postupak pred institucijama u toku) kad su se dva osmaka potukla u kancelariji pedagoga, gde su stigli pošto ih je uputio nastavnik, upravo zbog tuče na času. Nastavili su da se međusobno povređuju čak i u prisustvu pedagoga, psihologa, razrednog starešine i roditelja. Pošto se obračun ponavljao kad god su išli kućama (dakle, i van škole), u postupak su se uključile i vanškolske službe. Ispostavilo se da su njih dvojica mesecima razmenjivali uvrede preko društvenih mreža i prilikom svakog susreta, zbog čega stručnjaci apeluju na roditelje da, kad god mogu, razgovaraju sa decom o svemu pa i o sukobima koje imaju sa vršnjacima. Nikoleta Romić, aktivistkinja SOS telefona za žene i decu u situaciji nasilja, naglašava da su, zbog tempa života, mnogi roditelji izgubili sposobnost da opažaju promene u ponašanju svoje dece.

  • Dajemo detetu da jede, pije, da se obuče, ali ne posmatramo njegove reakcije. Moje dete – bilo čije dete – ne može dugo da krije nasilnika u sebi, jer ne može da bude formiran nasilnik. Uvek je to neki nesporazum na relaciji roditelj – dete, dete nešto zamera roditelju, dečak majci, devojčica ocu, barem ako je verovati statistici. Uvek treba razlikovati detetov karakter od detetovog načina da privuče pažnju. Nasilje se najpre pokazuje u malim stvarima, dete namerno razbija lomljive stvari, odbija hranu koja je spremljena, hoće nešto drugo, ponaša se kao mali kralj. Sve je to uvod u nasilje i ako roditelj to vidi i prepozna, to je alarm za promene dok dete nije ušlo u poremećaj ponašanja. Roditelj može da stane i zapazi nasilno ponašanje deteta, ali, često nema ni vremena ni snage da ispravlja stvari i da misli o uzrocima. A dete nastavlja s nasilnim ponašanjem i u školi jer – nije zaustavljeno kod kuće.
  1. Budući zlostavljač može da se prepozna relativno rano i iz naizgled bezazlenih gestova.
  2. Nasilni model ponašanja može da bude zaustavljen i promenjen drugačijim ponašanjem odraslih
  3. Promene zahtevaju trud, nekad i stručnu pomoć.
  4. Bez truda i stručne pomoći, promene izostaju.
  5. Ako nasilno ponašanje nije zaustavljeno, vremenom i u pogodnim prilikama može da se pojača.

O novom metodu za suzbijanje vršnjačkog nasilja čitajte ovde.

Pitanje za sve: dakle? I dokle?

 

G. P. F.

 

Projekat „Kvalitetnim informisanjem protiv vršnjačkog nasilja“ sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

There are no comments yet. Be the first to comment.

Leave a Comment