Biju dečaci, ali biju i devojčice

Biju dečaci, ali biju i devojčice

July 3, 2018 , In: Supermama , With: No Comments
0

Svaki drugi učenik u Srbiji bar jednom je doživeo vršnjačko nasilje

Posle smrti Alekse Jankovića, četrnaestogodišnjeg dečaka iz Niša, koji je 2011. godine sebi oduzeo život nakon osam meseci maltretiranja u školi, izgledalo je da će vršnjačko nasilje u Srbiji konačno biti shvaćeno krajnje ozbiljno i da će se sve društvene snage zbiti kako bi mu se stalo na put. No, i pored mnogo očekivanja, apelovanja i ukazivanja na problem, rezultati su izostali.

Naime, ne samo da još uvek nije usvojen predlog Aleksinog zakona, koji predlaže mere da se smanji vršnjačko nasilje, već smo svedoci sve češćih surovih slika tuča školske dece, kako u školama, tako i van njih. Snimci obračuna osnovaca i srednjoškolaca danas su toliko česti na internetu, da po pravilu izazivaju šok i zabrinutost samo na jedan dan. Mesec dana nakon što je osvanuo uznemirujući snimak vršnjačkog nasilja u Beogradu, na kojem se vidi kako se nasilna devojčica iživljava nad drugom – naređuje joj, preti i lupa šamare, o tome više niko ne priča, pa čak ni deca koja su to snimala i objavila na društvenim mrežama.

Poražavajuća statistika

Samo nas statistika upozorava da je svaki drugi učenik u Srbiji bar jednom doživeo vršnjačko nasilje. U 85 odsto slučajeva detetu žrtvi niko ne pomogne. Prepušteni su sami sebi, a kao ne znaju da kanališu bes i uvređenost, neke to navodi da se okrenu oružju i tako pokušaju da se zaštite, ali, samim tim i sebi upropaste život postajući i sami nasilnici. Ista ta statistika izračunala je da je samo u poslednja tri meseca gotovo polovina učenika u Srbiji više puta doživela neki oblik vršnjačkog nasilja. Jer, vršnjačko nasilje nije samo lupanje šamara i nemilosrdno udaranje, već i vređanje, verbalno ili psihičko maltretiranje, ponižavanje na društvenim mrežama.

Prema podacima Grupe za zaštitu od nasilja i diskriminaciju pri Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja najzastupljenije je verbalno nasilje – vređanje, spletkarenje, davanje pogrdnih imena, ismevanje, ogovaranje, širenje laži. Odmah iza verbalnog nasilja sledi udaranje, otimanje, seksualno uznemiravanje, snimanje bez pristanka i slanje uznemiravajućih SMS poruka.

Odgovornost škole

Istina, o vršnjačkom nasilju u Srbiji se ne ćuti, ali stiče se utisak da je teorija „jača“ od prakse. Jer, teoretski, za rešavanje problema vršnjačkog nasilja učenik žrtva treba da se obrati onome u koga ima poverenje. To, teoretski, može da bude neko iz šire ili uže porodice, a mogu da budu i zaposleni u školi, kao što su nastavnik, odeljenski starešina, psiholog, pedagog. No, čak i kada se dete žrtva vršnjačkog nasilja ohrabri i ispoštuje tu proceduru, često izostane – zaštita. Ministar prosvete Mladen Šarčević izjavio je da se u Srbiji godišnje prijavi oko 75 slučajeva vršnjačkog nasilja u školama što je, kako je naveo, svrstava među zemlje sa najnižom stopom prijavljenih slučajeva u svetu, ali zna se da nasilja u školama ima nekoliko puta više.

„Mnogo toga se ne prijavi. Škole ćute, jer je lakše da se nešto zataška, a mi očekujemo da se istina ne prikriva. Škola mora da se javi Školskoj upravi i inspekciji kada dođe do nemilog događaja. Odgovornost škole postoji samo ako nije uradila svoj posao u skladu sa procedurama”, objašnjava ministar Šarčević.

Dakle, veliki broj direktora škola ćuti čak i kada zna za vršnjačko nasilje i onda je teško očekivati da obrazovna ustanova pomogne detetu žrtvi. Roditelji, kojima se deca žrtva obrate, pokušavaju to da reše sa školom, a kada vide da ni tako ne ide, onda se okreću “svojim metodama”, koje često znaju biti štetne po samu decu. Ili, što je u Srbiji često, smatraju da će sve, pa i vršnjačko nasilje, proći i da samoj toj pojavi ne treba davati prevelik značaj. Upravo takve procene obiju im se na najsuroviji način o glavu, a često zna biti kasno kada shvate da su današnja deca mnogo “žešća” i surovija od one iz njihovog detinjstva. Sociolozi tvrde da veliku odgovornost za ogroman rast vršnjačkog nasilja i nasilne dece snose upravo roditelji, koji, baveći se svojim poslom i trkom za zaradom, zaboravljaju važnu ulogu domaćeg vaspitanja koje je temelj buduće ličnosti svakog deteta. Ili, a i to je znatno u porastu, dete koje raste u porodici u kojoj je prisutno nasilje zna i samo postati nasilnik.

Zakon

Veliko je pitanje da li samo škola i roditelji mogu da se izbore sa problemom vršnjačkog nasilja ili je to zadatak za čitavo društvo. Nedavno je usvojen Zakon o osnovama sistema obrazovanja koji predviđa strože kazne nego ranije kako za škole, tako i za roditelje, ali i za samu decu nasilnike. Te strože kazne moralo bi da primeni srpsko pravosuđe, a veliko je pitanje da li je ono na to spremno kao i kakva će procena svakog pojedinačnog sudije u svakom pojedinačnom slučaju nasilja biti, odnosno da li će oni zadirati u krivicu svih aktera – od škole, roditelja do deteta nasilnika. Kao i da li će znati da ocene i prihvate patnju deteta žrtve.

Trenutno na suzbijanju vršnjačkog nasilja radi tim koji čine predstavnici šest ministarstava, a u školama se psiholozi i pedagozi posebno obučavaju za rešavanje slučajeva nasilja. To, pak, podrazumeva da svaku prijavu deteta shvate ozbiljno, da je prijave višim državnim instancama, da odmah pozovu roditelje i žrtve i nasilnika, da nastoje da ne samo reše konkretni problem već i dođu do uzroka koji je do njega doveo, pa na kraju i da učestvuju u predlaganju konkretnih mera, a što da ne i kazni, za učenike koji smatraju da mogu da se iživljavaju nad svojim školskim drugarima.

Ono što posledinjih godina posebno zabrinjava, a što je nekada bilo izuzetno retko, jeste da se kao nasilnici u školama javljaju devojčice. Naime, prethodnih godina one su po pravilu bile žrtve, kako drugova tako i retkih „bahatih“ drugarica, a danas i same znaju da uzmu „pravdu u svoje ruke“ ili da ličnu sujetu leče šamarima ili uvredama. Sociolozi objašnjavaju da devojčice samo nastoje da „prate“ dečake, jer misle da tako postaju popularnije i značajnije, kao i primetnije, ali i da na njihovo nasilno ponašanje utiču društvene mreže na kojima se često mogu videti „super“ devojčice, čija je odlika između ostalog i da su najjače i da tu svoju nadmoć demonstriraju tako što će napadati slabije i one koje ne žele konflikt.

 

Redakcija ŠŽŽ

 

Projekat „Kvalitetnim informisanjem protiv vršnjačkog nasilja“ sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

 

There are no comments yet. Be the first to comment.

Leave a Comment