VELIKI KORACI U BORBI PROTIV NASILJA

Polako ali sigurno, menja se odnos institucija prema SOS telefonima. Autonomni ženski centar iz Beograda spada u organizacije koje su teškom mukom, ali sa zavidnim uspehom, preživele mnoge zamke doba promene sistema i tranzicije. Veteranke nisu odustale, a pridružile su im se i mlade snage koje koriste sve prednosti društvenih mreža, sve sa ciljem da se nasilje u društvu smanji, a žene zaštite i ohrabre da nastave život bez nasilnika. To je put pun iskušenja i svakidašnjih napora, ali, slučajno je to – onaj pravi i jedini put, za žene koje rade u AŽC i za žene koje im se obraćaju raznim povodima.

Dragana Vujinović, SOS konsultantkinja, u Autonomnom ženskom centru je od 2000. godine, a od 2007. dežura na telefonu svakog radnog dana  prepodne, u prvoj smeni.

• Drugačije je sada u odnosu na vreme kada sam počela. Događalo se da nam u Centar dođe prebijena žena, zovem policiju koja kaže „kakvo nasilje, pa šta ako ju je muž ošamario, ošamarim i ja svoju!“. Skoro dvadeset godina kasnije, policijac pozove nas i kaže: „Imamo ženu žrtvu nasilja, mi bismo da je uputimo na vas, kada možete da joj zakažete konsultacije?“ – jer nas sada prepoznaju kao važnu kariku u procesu zaštite žena od nasilja. Voditeljica sam grupa samopomoći i često me pitaju: „Koji je to put koji žene prolaze?“. Od prvog poziva, preko dolaska i konsultacija – pratimo svaku žensku priču. U stvari, za svaku ženu je mali uspeh kada nam se uopšte javi, jer se dešava da se mesecima, možda i godinama, premišljala i skupljala hrabrost da pozove naš broj. Mi nemamo čak ni identifikaciju poziva, žena može u potpunosti da ostane anonimna ako to želi. Kada su feministkinje započele rad sa SOS telefonima, nisu imale svoje prostorije, već su se snalazile koristeći kancelarije grada, pa i svoje privatne prostore. Nakon podrške žena iz Švajcarske, uspele smo da se osamostalimo i na taj način, pa smo prešle u naš prostor iz koga već više od 20 godina odgovaramo ženama koje zovu. Kad god se pojavimo u medijima, a pojavljujemo se kada nam daju prostor, npr. tokom kampanje 16 dana aktivizma, poveća se i broj poziva. Sve smo ponosne na naš novi besplatni broj, za koji smo se izborile posle mnogo godina: pozivi su besplatni, ne samo s fiksnog telefona nego i iz svih mobilnih mreža – 0800100007, svakog radnog dana od 10 h do 20 h.

Šta se promenilo u odnosu na nekada?

• Promenile su se stvari na koje se žene žale. Ranije nisu mogle ni da prijave nasilje jer nije bilo smatrano krivičnim delom sve do 2002. godine. Danas se žene najčešće žale na rad institucija i duge procese pred sudom. Prošle godine, 1. juna, stupio je na snagu Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, za koji smo se takođe dugo borile. Ti, naizgled, mali koraci zapravo su veliki za ovo društvo, i promene jesu vidljive. Danas svaka prijava nasilja stiže do javnog tužioca koji može da samostalno pokrene postupak protiv nasilnika, što znači da je to proces država protiv nasilnika, a nije sve na ženi i njenoj snazi da prođe kroz te duge postupke. Često nas pitaju da li se nasilje u društvu povećalo. Nije. Samo se o njemu više govori i vidljivije je. Novo je i to što nas različiti društveni akteri prepoznaju i nude svoju podršku – poput ustupanja oglasnog prostora kako u institucijama, tako i na javnim mestima. Mi u takvim situacijama nikada ne promovišemo sebe, već promovišemo upravo broj SOS telefona. Jedna žena nam se javila i predložila da se naš broj odštampa na higijenskim ulošcima, i tu ideju smo prihvatile. Žene koje imaju potrebu za našom kontinuiranom podrškom održavaju kontakt sa nama, čak i kada su već odavno izašle iz situacije nasilja. Kada žene prođu individualnu podršku, mogu da se uključe u rad grupa samopomoći. Tu razmenjuju svoja iskustva i ujedno se povežu i sprijatelje sa drugim ženama. Svaka od njih kroz grupni rad uviđa da je sama svoja voditeljica po iskustvu. Kad se izvuče iz kruga nasilja, recimo, kad se razvede, žena često ostane bez socijalnih kontakata koji su važni za nastavak života. Tu nastupa dodatna vrednost grupa samopomoći. Često nam se jave bivše klijentkinje da kažu da su dobro, da su našle posao, to nam govori da im je važan kontakt sa nama. Mi ne dajemo savete, nego pružamo podršku ženama da iskoriste i ojačaju sopstvene kapacitete, a mi smo tu da im budemo podrška u odlukama koje same donose. Sigurnost i bezbednost su na prvom

Koji je najveći problem rada SOS telefona?

• Ne radimo vikendom, niti imamo dežurstva noću, jer nemamo dovoljno kapaciteta. Naše obuke za rad na SOS telefonu su profesionalno organizovane i vode ih žene sa dugogodišnjim iskustvom rada sa ženama. Neke žene u toku same obuke odustaju od direktnog rada sa ženama jer ih preplave osećanja nepravde i tuge. Neki pozivi zaista mogu biti jako teški i emotivno iscrpljujući, ali zadovoljstvo koje dobijemo kao povratnu informaciju od žene daje snagu i nama da nastavimo u ovoj borbi. Povećan broj poziva bude posle praznika ili vikenda. Tokom tih dana nasilnici mnogo vremena provode u kući, pa dolazi do eskalacije nasilja, a žene često nemaju mogućnost da nas tada pozovu, već čekaju prvi radni dan. Dešava se da nasilnici naprave „mrežu kontrole“ oko žene i njen jedini izlaz su ženske organizacije i ženska solidarnost. Posebno smo ponosne na našu žensku mrežu SOS telefona, kao i na našu kampanju „Mogu da neću“ namenjenu mladim devojkama i njihovom ohrabrenju da ne prihvataju nasilne obrasce.

Sanja Pavlović u AŽC-u radi na preventivnim programima koji podrazumevaju i praćenje rada medija i ukazivanje na neetičko i senzacionalističko medijsko izveštavanje.

• Zahvaljujući Ladi Protić, koja je godinama pratila medijsko izveštavanje, a posredstvom Lepe Mlađenović, mi danas imamo uvid u istorijat medijskih objava o SOS telefonu. Već na početku devedesetih, tačnije 25. februara 1990, dnevni list „Politika“ objavljuje vest da će 8. marta, nakon tri godine rada na stvaranju uslova, biti oformljen SOS telefon. To je tada vodila grupa „Žena i društvo“, a prve prostorije nalazile su se u Studentskom kulturnom centru. Iz medija koji prenose izjave žena koje su osnovale SOS telefon, takođe saznajemo i za međunarodnu solidarnost jer je važna podrška u ovom prvom koraku došla od naših sestara koje su već imale SOS telefon – iz Zagreba i Ljubljane. Zanimljivo je da „Politika“ koristi reč „feministkinja“, ali istovremeno navodi da je to problem, jer neke žene neće da volontiraju jer bi u tom slučaju bile percipirane kao feministkinje. Prvi dan rada SOS telefona 8. mart, opisan je u tekstu „Borbe“, a navedeno je da je pomoć tražilo desetak žena. Ono što primećujemo da se nije promenilo od tada, jeste da žene i danas kažu da ih je strašno sramota što doživljavaju nasilje. Prateći arhivu, zaključili smo da su nam neki mediji zaista dali dosta prostora i time učinili da problem nasilja u porodici postane vidljiv i da društvo počne da reaguje na njega. Za mesec dana rada SOS telefona, prema tim starim tekstovima, bilo je preko 220 poziva, uglavnom žena, ali i dece.

  

  AŽC – utočište solidarnosti

• “Kako izgleda dan volonterke na SOS telefonu?Tuče me muž…“ i linija prekinuta, jer je nasilnik ušao u istu sobu. To su naše priče sa SOS telefona. Mediji često kritikuju naše volonterke, jer insistiraju na stručnosti žena. U našem poslu je važna empatija a ne stručnost. Često žena ne traži stručni savet nego samo da je neko sasluša„ (iz medija)

Naslovi „I direktori tuku žene“, „Volonterke rade, institucije ćute“, „Istinu o nasilju na videlo“ – samo su neki od naslova iz dnevne i periodične štampe koja je posvetila prostor SOS telefonu i problematici nasilja. Otpori „disciplinovanju“ nasilnika i dalje su jaki (ipak smo mi jedno patrijarhalno društvo) i nisu svi medijski prilozi blagonakloni ili barem neutralni prema SOS telefonu. Svejedno, „mali veliki koraci“ ne odustaju.

azc@azc.org.rs

http://www.womenngo.org.rs

https://www.facebook.com/pg/AutonomniZenskiCentar/about/?ref=page_internal

G. P. F.